Србији су потребни нови савези

Може се рећи да је Ниш не само као најважнија геополитичка тачка на мапи Србије већ и један од најважнијих центара на цијелом Балкану.

Нажалост, због неприлика у којима се налазимо и свих ствари које су нас задесиле последњих 25 година, ми смо у фази геополитичког повлачења, што се манифестује убрзаном дестабилизацијом јужног војишта наше земље, које се протеже од Пештера на југозападу, до Власинске висоравни на југоистоку. Географски положај Ниша, његов војно-политички, економски, саобраћајни и културно-историјски значај, предодређује овај град да буде тачка ослонца за будућу стабилизацију цијелог подручја централне Србије јужно од Шумадије.

Међутим, нарушен економско-социјални амбијент југа Србије, не даје адекватну полазну основу да се са процесом стабилизације почне. Да би се са тим почело, потребно је најприје спречити даље демографско одливање стручног кадра из Ниша, уложити у развој инфраструктуре, инвестирати у научно-образовне институције и јавно здравље.

На крају, Ниш мора бити проглашен и за војну престоницу Србије и у њега треба премјестити кључне војне институције, од Министарства одбране, преко Генералштаба, до Војне академије и војних научних института.

Српско питање је геополитичко питање. Географија игра важну улогу у нашем даљем позиционирању и тражењу путева у будућности. Србија мора бити свјесна значаја Ниша. Одбраном Ниша брани се и држава.

Шта се још добија одбраном Ниша? Као што рекох, српско питање је прије свега геополитичко. Што се наше политичке елите тиче, оно је до сада постављано и као класно, и као национално, и као идеолошко питање, али никада као геополитичко. Посљедица свега је што смо геополитичко позиционирање сагледавали кроз решавање класног, националног или идеолошког питања. Везивањем за Запад у идеолошком погледу, пристајали смо и на улазак у њихову геополитичку рачуницу, што се, историја нас учи, у ХХ веку показало погрешним. Неопходна је инверзија, да се преко геополитичког позиционирања покуша са рјешавањем класног, идеолошког и национог питања, а шанса за тако нешто нам се већ сада пружа.

Србија, Бугарска, Македонија, Црна Гора

Неолиберализам, несумњиво доминантна идеологија савременог свијета, давно је прешао свој зенит. Он више не нуди рјешења, та идеолошка матрица је потрошена. Даље инсистирање на очувању постојећег идеолошког обрасца само ће нас још више унесрећити у сваком погледу.

У неолибералном оквиру више нема развоја, нема економског напретка, социјалне праведности нити друштвених вриједности. Морамо трагати за новим идеолошким оквирима или се враћати старим, провереним традиционалним обрасцима. Да ли то Срби могу? Мала нација, у положају у којем се тренутно налази, то не може сама да изведе. Требају нам савезници.

Савезници нам могу бити народи и земље који су у истом проблему као и ми, а са којима можемо заједнички да тражимо нове идеолошке оквире и истражујемо традиционалне обрасце које дијелимо. Са западним комшијама Хрватима нам то није успјело. Показало се да је религијска баријера већа од језичке блискости.

Најмање два пута смо се саплели о исти камен за последњих 120 година. Глупо и кобно би било поновити исту грешку. Рјешење тражим у покушају приближавања језички и културно блиских балканких православних народа, што би у политичкој пракси значило стварање мултилатералног оквира, политичког, војног и економског савеза, у који би ушли Србија, Бугарска, Македонија и Црна Гора. У таквом оквиру, треба отворити сва врата и за приступање Босне и Херцеговине.

Угледајући се на моделе који постоје у евроазијској матрици, потребно је учинити све да се почне процес историјског помирења балканских православаца и мухамеданаца. Због језичке блискости и далеких крвних веза, и поред свјјежег сјећања на ратне страхоте са почетка деведесетих година, убијеђен сам да је то у Босни и Херцеговини могуће. Насупрот атлантистичкој парадигми, која је већ учинила пуно да нас са муслиманима трајно посвађа и од Балкана створи извориште сталног конфликта, ми треба да тежимо другачијем расплету.

Крај једнополарног свијета и деканденција неолиберализма већ су изазвали политичке земљотресе по цијелом свијету. Ратови бјесне свуда око нас. Не смијемо дозволити да се и нама десе. Будуће промјене морамо дочекати спремни, са јасним геополитичким усмјерењем. Уместо утапања у Југосферу, што нам нуди атлантизам, а чији циљ и јесте геополитичка изолација српског фактора у времену слабљења америчког утицаја, ми треба да тежимо стварању новог савеза. Новог савеза, који ће имати велику геополитичку важност и респектабилне војне и привредне потенцијале.

Ниш, централни град

Што се Ниша тиче, у новом савезу којем би Србија тежила, он постаје кључни, централни град, на чијој територији се укрштају комуникациони правци хоризонталног повезивања – од Јадранског до Црног мора, и вертикалног повезивања вардарско-моравским правцем од Дунава до Егејског мора.

Што се новог савеза тиче, он ће се сам по себи наметнути нарастајућој евроазијској интеграцији као њен природни наставак и проводник њених интереса у југоисточној Европи. За балканске православне народе то би у одређеном смислу био и својеврсан повратак сопственом цивилизацијском огњишту.

После распада Византије ми смо једно вријеме били чувари тих цивилизацијских вриједности, али смо их онда предали православној империји, која их и у будућности може бранити и развијати. На таквим темељима, у оквиру развијене и просперитетне империје, могу се изградити нови идеолошки оквири и реафирмисати традиционални обрасци. Тада ћемо имати и снаге и знања за тако нешто.

У том контексту, јачање сарадње са Русијом видим као средство које нам у новом геополитичком позиционирању може помоћи. За почетак, тако што ћемо ширењем сарадње амортизовати притисак НАТО и омогућити Србији да суштински сачува положај војно неутралне земље. Јер оно што данас имамо није неутралност, већ процес пузајућег уласка у НАТО, што је важан елеменат стварања Југосфере као геополитичке цјелине.

Знам да ће многима ово што причам бити чудно. Јавни простор у нашој земљи је окупиран, зато се и вјероватне ствари чине невјероватним. Окупација убија дух народа. Зато желим да вас подсјетим на једну ствар: 1989. године није постојао ниједан истраживач у САД који је прогнозирао да ће се СССР распасти.

Драматичне промјене се спремају дуго, а дешавају брзо. Ми се налазимо у фази поодмакле припреме. Западна доминација је историјска категорија. За Србију рјешења, дакле, постоје. Само, треба их тражити.

И за њихово остварење се треба борити. Србија је у тешкој позицији, али она није и безизлазна. Штавише, текућа трансформација свјетског политичког система и геополитичка помјерења  нам отворити нове шансе, које треба искористити. С вјером у Бога, Христос Воскресе.

Аутор: Душан Пророковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: