Пише: Јасна Кривокапићева
У последње време трагови политичког одвајања међу званичницима Србије постају све видљивији. Све чешће један или други политичар дозвољава да даје неке изјаве, након чега су лидери државе присиљени да кажу да је изразио само приватно своје мишљење, а не мишљење земље у целини. У последње време су морали то рећи након изјава министра спољних послова Ивице Дачића.
Место председника владе заузима отворено про-западна Ана Брнабић, позната по отвореној и неискривеној вези са УСАИД-ом. Председник Србије Александар Вучић покушава да добије неке бонусе из Русије и Кине, проглашавајући своју посвећеност братству руског и српског народа, у исто време жели да добије профит на Западу, укључујући уласком у број европских земаља. Сада у српском политичком животу поред радикала Војислава Шешеља постоје само два конзервативца – Бошко Обрадовић, шеф покрета “Двери” и министар спољних послова, шеф Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић.
Ивица Дачић је више пута рекао је изјаве различитих степена строгости. Отворено је говорио о чињеници да је Косово и Метохија саставни део Србије и да није могућ никакав компромис са албанским окупаторима. Министар спољних послова подржава приближавање Русији и противник је било каквих даљих покушаја уласка у политички простор уједињене Европе. По његовом мишљењу, компромис са Албанцима у принципу није могућ. “Није никаква тајна да је главна препрека за постизање договора решеност Приштине да у разговорима наступа са максималистичким циљевима. Они не желе компромис већ да ми признамо независност, али и да добију још нешто – како они зову источно Косово – Прешево и Бујановац”, рекао је Дачић за Радио телевизију Србије.
Ове речи изазвали су оштру реакцију председнице Владе Ане Брнабић, која је одмах пожурила да прогласи да су речи господина Дачића његово лично и персонално мишљење и да немају никакве везе са званичним ставом власти.
Таква реакција премијерке требала је угасити све могуће спорове и тврдње. Међутим, било какав покушај Ане Брнабић да дају изјаве Дачића као лично мишљење нису ништа више од дискредитације државног службеника с обзиром да свака реч државног службеника сличног ранга не може бити приватно мишљење.
Противречности између чланова владе нису ексклузивно питање Србије. Многи земљи у различитим периодима свог постојања суочили су се са чињеницом да у својој влади почиње конфронтација најразличитијих група, доносећи одређену конфузију влади. Најзначајнији пример модерности је Македонија, у којој председник одбије да потпише закон за употребу језика и тиме одбије даје албанском језику статус државног језика већ месец дана. Једнако су добро познати изјаве Ђорђе Иванова о ратификацији споразума између Грчке и Македоније, који још увек није одобрен од стране председника.
Ниje мање индикативан примјер такозване “Републике Косова”, у којој се бивши браћа у оружју посвађали. У овом тренутку, функције премијера и председника самопрокламоване државе окупирају бивши терористи ОВК. Чини се да су у питању граница земље требали доћи до заједничког мишљења лако и опуштено. Међутим, док Хашим Тачи проглашава референдум о корекцији границе, Рамуш Харадинај даје изјаве, чије опште значење сведе на фразу “не милиметар свете албанске земље непријатељу”.
Најспорнија конфронтација између шефа државе и шефа владе се одвија у Хрватској. Андреј Пленковић, шеф владајуће странке ХДС, је присталац постепене трансформације Хрватске у пуноправну европску државу, која би требала да се састоји не само од приступања ЕУ већ и од даљих корака. Један од ових корака био је ратификација Истанбулске декларације, која је изазвала неуобичајено оштру реакцију не само од националиста, већ и од многих чланова ХДС-а, који су присталице конзервативизма и хрватског национализма. Центар атракција за ове људе, чији се број у Хрватској повећава, је председница земље Колинда Грабар Китаровић. Специфичност ове конфронтације је да се састоји у унутрашњој партијској борби. Пленковић и Грабар Китаровић су чланци ХДС. Међутим, председница земље је очито несрећна због своје улоге као једноставне чланице и жели да заузме место шефа странке, коју сада заузима премијер. Стога је интрапартијска борба превазишла стриктно партијске ратове и утицала на политику државе у целини. Једино питање у којем су обе стране у солидарности један с друге и спремне да се упознају један друге је проблем демографске кризе која обухвата земљу.
Различита мишљења које су изразили премијер и министар спољних послова Србије су веома различити и доказују дубоку политичку кризу у којој се земља креће. Ако кључни министри владе нису у стању да постигну договор једни са другима, у блиској будућности влада ће се неизбежно суочити са поделом у својим редовима и немогућношћу да заправо ради. Ово би могло да буде почетак нове системске кризе, слично оној која је већ 90-их година преузела контролу над земљом.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Каква криза владе, какви бакрачи. Свако у влади има своју улогу и налог како би се понашао. Неко глуми лошег милицајца, други ускаче као добар милицајац, па глади, глади. А Вучић као диригује, командује, глуми. Командују Европски Мудраци, Вучић му дође као неки извршни директор. Влада и председник су нешто у стилу ове старе лепе познате песмице:
„Марш у пи.ку материну.
Пева ђачки хор,
А учитељ диригује,
А уз qрац моооој!“
У овом случају, Дачић је послужио као фукара, да промовише нови назив за Прешевску долину. У стилу мало-по-мало.
Не постоји противречност између чланова владе Србије.
Погледајте само нашу пету колону, има их ко мрава, на једног поштеног Србина сто издајника и продатих душа, светски рекордери смо по томе.
Држава је изгубљена, постоји само симулација. Сви актери су контролисани од исте стране. Вучић представља окупациону власт вер.2018, а не Државу.