Пише: Драгослав Бокан

Спаљивање вештице

Најважније је ствари посматрати из за Отаџбину најкориснијег угла. Не из неких других (на први поглед: правдољубивих и забринутих) перспектива. По логици приоритета у „разликовању духова“…

Из ове стратешке поуке можемо да добијемо моћно средство за подједнако часно и ефикасно преживљавање и опстајање у историји (али и у свакодневици).

Дакле, мој предлог, у складу са овим саветом, је да почнемо пажљиво и непристрасно да читамо и анализирамо све најнепријатељскије коментаре из региона, Европе и света на наш рачун. И да тако утувимо у главу шта овај удружени хор шовинистичких србофоба пише, говори и мисли о нама, нашој политици, духовности, националној идеји… и, уопште, српском месту на Балкану и у историји.

А постоји, видећете, врло уочљиво слагање између ових (наизглед тако различитих) гласова. И то слагање треба да нам постане „обрнути компас“ у иначе све тежој оријентацији (са све „друштвеним мрежама“ и онако олако изговореним фразама, стереотипима, дезинформацијама и најневероватнијим предубеђењима наше хаотичне, искушењима крцате епохе).

Тај заједнички именитељ свих постојећих мржњи је сабран у једну тачку. У напад на председника Србије, Александра Вучића.

Цртају се његове злобне карикатуре, тражи се длака у јајету и не допушта похвала било чега што је урадио (а након оноликих „смутних времена“, од свих језивих србомрзитељских операција овдашњег титоизма па до аутодеструктивне петооктобарске еуфорије). Као да је само он, он и једино он – универзални, непорециви разлог свих наших мука, страдања и неправди. Са предлогом (толико пута искушаним у сличним ситуацијама) о „спаљивању вештице“. У овом случају: њега и свих нас који се (из разних мотива и са често међусобно неспојивим наративима) усуђујемо да га бранимо и заступамо.

Цепанице су уредно послагане са свих страна и још само да се спалиоци договоре ко ће први да их разгори и распламса, довршавајаћи тако читав овај колективни напор и пројекат. Ватра треба да прогута све што се опире још једном српском суноврату. Да изравна све око ломаче и ветром разнесе чак и пепео. Да ништа не остане.

Против српске државе

Немогуће је да иза ове сложене, мултилатералне и над-идеолошке операције не стоји очајнички покушај да се трајно заустави обнова и усправљање истинске Србије на њеном тек наслућеном отаџбинском, светосавском путу.

То је главни разлог непрестаног, хипнотичког понављања одређених речи:

„Херцеговачка улица“, „случај Јовањица“, „предаја Косова“, „партијско запошљавање“, „великосрпски хегемонизам“, „издаја српских интереса“, „продаја оружја Украјинцима“, „изборна крађа“, „зависно судство“, „недопустиво мешање у судбину Срба у региону“, „употреба навијача“, „везе са организованим криминалом“, контакти са Сорошом, Ротшилдом, екипом из Давоса…, па све до незаобилазних „ботова“, фамозног „сендвичарења“, „куповања посланика“, „шлихтања режиму“, „продаји душе властима у Београду“ и неких још ружнијих, уличарских одређења нечијег корачању у државном строју. И то без икаквог изузетка.

Успоставља се агресивна комбинација „колективне кривице“ свих бранилаца српске државе у јавности и томе синхроне оптужбе „једног човека“ за апсолутно све што се, разнима, нимало не допада.

И ту се удружују, у овој колони страве и ужаса, НАТО лобисти и анти-НАТО аналитичари, усташе и четници, титоисти и антикомунисти, „Мајке Сребренице“ и „Жене у црном“, друштвени активисти и фаце из краја, ови и они навијачи, Аида и Мариника, Бећировић и Понош, непризнати Кристијан Шмит и полуанонимни Љубомир Стефановић („Славија инфо“), Коракс и Петричић, несрећни Бурсаћ и још несрећнији Вукановић, „Блајбуршки почасни вод“ и „студенти за подршку професору Динку Грухоњићу“, „Бед блу бојси“ и Млађин „Покрет Ослобођење“, они са шареним и они са црним (црвеним, јужњачким, „сретењским“…) заставама, порицатељи Јасеновца и припадници Антифа покрета, пар милијардера и амбициозни наследници „голаћа“ Зеке Буљубаше, један овдашњи епископ („бискуп“) и чопор милитантних дарвиниста на трагу немачких „Зелених“ ратнохушкача…

Прави крсташки поход из локалне, балканске и политикантске верзије „Побеснелог Макса“. Комбинација Летећег Циркуса Монти Пајтона и усташке Црне легије, групе разочараних екс-режимлија (Шормаз, Михајловић, Анђелковић…) и будућих „студентских“ и опозиционих добитника и новобогаташа…

Сви ђутуре у јуриш

Али, да се вратимо на почетак (и суштину).

Не спорим да међу плаћеницима и пропалитетима, смртним непријатељима свега српског и (посебно) православног, има овде и иначе нормалног, ван политичког ангажмана сасвим пристојног и талентованог света, има и поштених, а заблуделих Пинокија шестоколонашког типа. Оних што верују сваком Лисцу и Свраки Крадљивици који их позову да ударе на ону једину, реалну Србију – а „због идеалне Србије (Европе, Евроазије, човечанства)“ ; попут „белих Руса“ који су, из погрешно схваћеног патриотизма, кренули, у Другом светском рату, на сопствени, руски народ, а у немачкој, нацистичкој режији.

Да, пут у пакао је често (и све чешће) „поплочан добрим намерама“. Попут добронамерног и неискусног, помало цврцнутог возача аутобуса који са собом у провалију ненамерно одвози и све своје путнике.

Суштинска разлика између морала и напуцаног „морализма“ није само у принципу да етичке примедбе иду првенствено према себи и својим грешкама и гресима, а не увек и искључиво према другима (а посебно сопственој држави), већ и у томе што је агресивна примена морализма најопаснија када је везана за идеолошки и политички напад на своје неистомишљенике. Сасвим друго је када моралне аргументе уводимо одбрамбено (када „судимо судијама“) и када тим аргументима дајемо много ширу, метафизичку и духовну димензију. А посебно када упозоравамо на најопаснију од свих злоупотреба морала: ону инквизиторску и самопорицатељску, у суштини политикантску и (по ефектима) издајничку.

Зато и пишем ове можда и узалудне ретке, искрено резигниран пред хипнотичком успаваношћу дела мојих иначе најинтелигентнијих сународника. Заљубљених у исту ту Србију против које овако свесрдно раде ЗАЈЕДНО СА НАЈВЕЋИМ СРПСКИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА. У просто несхватљивом међусобном сагласју.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: