Србија никад није била обештећена, али јесте разарана

Србија је у двадесетом вијеку у три рата била разорена, али никада није у потпуности обештећена. Питање репарација није до краја окончано чак ни послије свјетских ратова, иако смо били на побједничкој страни. Из бомбардовања 1999. године Србија није изашла тријумфално, али није била ни губитник. У овој чињеници многи виде аргумент да држава 16 година послије рата поново покрене питање наплате штете настале рушењем СР Југославије.

 У прилог тези да би Србија требало да међународну јавност подсјети на варварско разарање, иде и оживљени баук ратне одштете који посљедњих мјесеци поновио кружи Европом. Најдаље је отишла Грчка, чија је владајућа Сириза од Њемачке затражила обештећење за нацистичку окупацију током Другог свјетског рата. На листи грчког премијера Алексиса Ципраса нашао се, поред „голе“ штете, и захтјев да Њемачка врати бескаматни зајам који је грчка национална банка под притиском одобрила нацистима, као и вриједност разграбљених античких споменика и умјетнина. Сума сумарум, израчунала је грчка љевичарска влада, то износи око 162 милијарде евра.

Иако је Берлин одбио чак и да разговара о овом питању, потез грчког премијера пробудио је помало уснула размишљања више европских држава о коначном свођењу рачуна из прошлости. У овој групи свакако је и Србија, која никада није подвукла црту до краја и направила обрачун разарања и наплаћених ратних репарација из прошлости. То се посебно односи на никад наплаћену штету проузроковању варварским бомбардовањем које је трајало 72 дана 1999. године.

Да се ово питање, без обзира на то што никада није сасвим затворено, и даље намеће, подсјетио нас је прошле године предсједник Србије Томислав Николић. Он је тада јавно рекао да Србија очекује накнаду штете коју је претрпјела 1999. године. Тиме је постао први шеф државе у новије вријеме који је јасно и гласно поручио да ово питање за Србију није затворено. Повод за став да би Србија, због људских и материјалних жртава, требало да буде обештећена било је признање званичника НАТО да је Србија бомбардована без одобрења Савјета безбједности УН.

О шансама да се то заиста и догоди у скоријој будућности можда најбоље говори коментар амбасадора САД у Београду Мајкла Кирбија, који је без икакве задршке Србији поручио да се не нада никаквим репарацијама. „Нећемо платити ратну штету за бомбардовање“ рекао је тада Кирби.

„Србији је од 2000. године пружено много подршке, а она се само у новцу мјери милијардама долара. Наставићемо да вам помажемо, али би требало да се концентришете на будућност, а не на прошлост“.

Овакав став америчког амбасадора можда на најбољи начин одсликава став Запада према недјелима почињеним 1999. године. А њих није мало. Поред људских жртава, које немају цијену, на дјелу је било вишемјесечно систематично уништавање цивилне инфраструктуре и привредних објеката. Без обзира на то што изгледа немогуће, обештећење за ратна разарања није тема од које би Србија требало трајно да одустане. У прилог томе иде чињеница да је акцијом без одлуке Савјета безбедности УН учињен акт повреде међународног права, а такви акти не застаријевају.

СРЈ је априла 1999. године покренула поступак пред Међународним судом правде, органом УН за накнаду ратне штете. Овај суд огласио се ненадлежним, јер Југославија у то вријеме није била чланица УН. И Европски суд за људска права одлучио је на исти начин по тужбама за накнаду штете које су му подносиле жртве бомбардовања и њихови сродници. Нису успјешно прошли ни покушаји да се поступци воде пред националним судовима држава које су учествовале у бомбардовању, док поступци пред нашим судовима нису могући.

Некадашњи амбасадор СР Југолсавије при УН Владислав Јовановић сматра да је потребно отварање ширег дијалога о отварању овог питања, али и подсјећа на историјску истину да ратну штету увијек плаћају поражени. Он подсјећа да у рату 1999. године нисмо били побједници, али и да рат нисмо изгубили. 

„Послије Кумановског споразума покренули смо судско потраживање репарација за штету насталу у бомбардовању. Нова власт послије 2000. године пошла је од премисе да је рат завршен капитулацијом Србије и одустала је од потраживања“ указује Јовановић.

„Наплата ратне штете питање је на које Запад не гледа са одобравањем, јер му више одговара заборав. То је једини начин да се ослободе баласта који су добили својим противправним дјеловањем против СРЈ, као и каснијим признавањем независности Космета. Њима је важно да се на било који начин ослободе стигме да су били агресори и да је њихова акција била насиље над међународним правом.“

Иако је Србија још почетком двијехиљадитих одустала од потраживања репарација, сматра наш саговорник, постоје могућности да се ово питање поново отвори. Иако свако одустајање од судског поступка не дозвољава понављање поступка на истим основама, нису све могућности исцрпљене.

„Држава то свакако не може да учини, али је могуће у случају група оштећених грађана, који могу да пронађу начин да затраже одштету. Једна од могућности је и добијање неке врсте револвинг кредита, какав је био у средишту споразума између Тита и Вилија Бранта. Ова врста кредита се не враћа и добар је начин за ову врсту „пребијања“ између држава. Власт у Србији не оставља утисак да би могла снажно да уђе у овај процес, посебно што је ријеч о теми болној за Запад.“

Током посљедњих деценије и по, било је више покушаја грађана жртава бомбардовања да приватним тужбама издејствују обештећење. Најдаље су отишле породице погинулих приликом рушења моста у Варварину, који су у својим захтјевима стигли до Уставног суда Њемачке. Њихова тужба је одбијена, јер се суд позвао на међународноправну одредбу да обештећење могу захтијевати државе, али не и приватна лица.

Стручњак за међународно право др Александар Михаиловић каже да је питање ратних одштета увијек више у сфери политике него права. „Питање обештећења послије сваког рата поставља се у контексту сложених међудржавних односа“ објашњава Михаиловић.

„Оно се често користи за обезбјеђивање утицаја на државу која исплаћује репарације. То је и разлог зашто Србија није никада у потпуности наплатила разарања на својој територији, па ни оно из 1999. године. Отварање овог питања у условима великих спољнополитичких притисака на Србију не звучи оптимистично, а посебно не имајући у виду инфериоран однос према великим силама – Њемачкој и САД. Ратна штета већ више од деценије није тема у Србији. Утисак је да ће евроинтеграцијама ово питање бити заувијек затворено.“

Да држава није знала како да наплати ратне репарације ни у вријеме када су нам позиције биле неупоредиво јаче, свједочи и примјер обештећења од нацистичке Њемачке. Некадашња Југославија је на рачун репарација од СР Њемачке добила око милијарду долара, што је износ који није покрио ни мали дио у рату настале штете.

Зграде никле од њемачких пара

Захваљујући новцу од њемачких ратних репарација из Другог свјетског рата изграђен је систем електричних далековода који је окруживао бившу Југославију. Новац је уложен у никшићку жељезару, мостове и фабрике широм земље.

Њемачким новцем на рачун штете из Првог свјетског рата, обновљен је Стари жељезнички мост на Сави, који су прво 1914. срушили српски војници, а потом 1918. Аустроугари. Тим парама започета је и градња Бранковог моста 1931. Овај новац коришћен је и за завршетак неких здања која су прије рата започели наши архитекти, а током двадесетих и тридесетих година завршили их руски емигранти: зграда Народне скупштине, зграда Министарства шума и вода у Немањиној улици (данас Министарство спољних послова), зграда Министарства финансија на углу Кнеза Милоша и Немањине улице, зграда Генералштаба и зграда Руског дома.

Голгота остала без рачуна

За невјерицу је да до данас нико не зна колико је Србија укупно добила пара на име ратне одштете послије Првог свјетског рата. Сигурно је, ипак, да је упркос страшним разарањима, побједничка Краљевина СХС искористила само симболичан дио репарација. Разлог за то, између осталог, треба тражити у чињеници да су у новоствореној Краљевини СХС били и дјелови Аустроугарске, што је политички и правно отежавало адресирање одштетног захтјева, али и тенденција да се прво намирују најјаче земље.

Одмах послије војне побједе, Србија је успјела од Мађара и Бугара преузме доста стоке и нешто жељезничких вагона на име „армистиса“ (војне самопомоћи), али је убрзо почело отезање преговора о накнади цјелокупне ратне одштете. У Версајској комисији за Србију је било предвиђено 7,5 одсто укупне репарације, што је убрзо спало на свега пет процената. На крају је договорено да Краљевина СХС, почевши од 1929. па у наредних 59 година, треба од Њемачке да прими укупно 3,6 милијарди рајхсмарака.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: