Антић: Орах и СНП

Пише: Чедомир Антић

Седамнаест година Социјалистичке народне партије… Да ли је то разлог за прославу у Црној Гори, црногорској опозицији, српским земљама? Има ли уопште смисла анализирати непарну годишњицу постојања једне опозиционе партије?

Чини ми се да има, пошто је феномен СНП-а, на неки други начин у начелу сличног СПС-у, суштински слика слабости модерне Србије и нашег народа. Обје партије су се тешко одрекле идеологија југословенства и реалног социјализма. СПС је остао без власти након шјо је постао претијесан за Милошевићев режим.

СНП је и настао када је ДПС ријешио да мијења пол те се одрекао партијског вишка. Неспремне да се мијењају како би заштитиле интерес народа и грађана, остају као организације кадре да се и после највећих полома и пронасти појаве чиле и орне, спремне да воде нову политику на стари начин, са старим људима и наизглед у континуитету.

Питам се који је мотив једног социјалисте из Србије да данас говори о континуитегу, поноси се Милошевићем и Брозом, а да се истовремено радује Дачићевим евроатлантским хвалисањима? Налазим само један: њихове грешке и заблуде постале су народне, противници које су службе њиховог режима деценијама стварале -дошли су на власт захваљујући њима и пали су када је то социјалистима одговарало… Остали су једина алтернатива, чак и након што су се радикали „припитомили“, промијенили име и усвојили програм ЛДП-а.

Срби у изнудици, Југословени по избору

СНП је опстао… Можда је и то некаква побједа. Никада није дошао на власт. Прихватао је промјене на сличан начин као СПС са закашњењем, нијемо… Остао је доследно недоследан… Напустио је Милошевића, али не у вријеме када га је напустио српски народ, већ тек касније… Чак и изручење Милошевића Хашком суду није навело СНП да напусти савезну владу, само је тадашњи премијер Зоран Жижић поднио оставку.

СНП се држао на дистанци од ДПС-овог режима и од опозиције. Најбољу слику СНП-а пружа то инсистирање на „србогорству“, посебном идентитету који је од Срба у Црној Гори требало да створи нове „неопредијељене“, нацију која би трулим Југославијама требало да буде талац и везивно ткиво.

У новинама сам видио фотографију са обиљежавања седамнаесте годишњице СНП-а. Симбол нартијског дјеловања Његошева воћка „тврд орах“. Четири заставе: (прва претпостављам) партијска, друга застава ЦГ, па ЕУ и застава Краљевине Црне Горе… Све са „плаветном“ пругом коју су дефинисали велики српски „пријатељи“ комунисти. Слика СНП-а. Срби у изнудици… Југословени по избору. Све уз Машанову пркосну поруку да ће Југославије, ако је већ и нема, једнога дана БИТИ…

Која је перспектива таквог СНП-а? Побједа уједињене опозиције, којој традиционално не припада? Не. Самостална побједа. Тешко могуће. Њено је само да чека споразум власти Србије са црногорским режимом. Једном ће можда и до тог договора доћи. Српске владе су већ четврт вијека незаинтересоване за права српског народа. Заузете химерама европејства и југословенства, опсједнуте личном себичношћу и партијским интересом… Оне, ипак, морају нешто да раде.

Намигивање Ђукановићу

Већ дуго времена оне размишљају како да учврсте прљави савез који су склопиле са Ђукановићевим режимом на штету српског народа. Наводно су поправили односе између двије земље, а нису ријешили нити једно питање, осим односа Београда према Станку Суботићу… Сада остаје да помогну свом режимском савезнику у Подгорици тако што ће у власт увести неку српску или просрпску партију. Не знам која ће то партија бити, али немам сумње да ће неку пронаћи.

Некако ми се чини да би сасвим логично било да у ту нову власт, коју ће оличавати један „нови“ Ђукановић „чији задатак није да прогони Србе“ (није ми само јасно како му је тако нешто пало на памет…), уђе странка којој „национализам није на првом месту“, којој су „блиска оба национална идентитета и црногорски и српски“, која памти вријеме заједништва двије републике…

Као и увијек, током протеклих четврт вијека, сваки велики пораз нашег народа, у Србији и српским земљамама, прије свега је био утемељен на нашим препознатљивим унутрашњим слабостима и одавно уоченим манама. Без њих лакше бисмо се суочили са САД и СР Њемачком, државамс. које су разориле не бившу Југопублику Србију.

Такве политичке струје скупо су коштале српски народ, зато што смо вођени њиховим идејама непогрешиво ишли у одређени пораз и познати амбис. Као што је застава ЦГ, дефинисана како би биле расрбљене државне традиције Црне Горе, полако ушла у просторије СНП -а тако ће ући и остале идеје Ђукановићевог режима...

Треба да се промијенимо набоље прије него што почнемо да мијењамо режиме. Ми у Србији смо после 2000. године тешко прихватали ту очигледну истину.

Аутор је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: