Србија нема алтернативу

Пише: Баја Радоњић

Излудеше нас, брате

Не одједном. Не бомбама.
Излудеше нас плански, програмски, елегантно.
Британци стратегијом, Американци доларом, ЕУ
директивом — а домаћи трудбеници, наши проверени јунаци, ударнички, на три смене.
Они не морају више да нас окупирају —
довољно је да нам пошаљу „агенду“.
Ми ћемо сами да направимо закон.
Сами ћемо себе да казнимо.
Сами ћемо да им уступимо историју, културу, земљу, децу
само да нам оставе телевизор и WiFi.
Народ? Слуђен. Развлачен. Дресиран.
Три четвртине више не знају ни шта је било ’99, ни ко нас је бомбардовао, ни зашто.
Политичке оријентације су им: шта каже инфлуенсер.
Народ више не гласа — он лајкује.
Сетимо се кад смо последњи пут нешто одбранили. Нисмо.
Само смо глумили инат док нам одузимају сваки педаљ суверености.
И све то под паролом: „Будућност нема алтернативу“.
Знаш шта нема алтернативу?
Пораз који смо пригрлили као цивилизацијску норму.
Слугерањство је постало доктрина.
Кад не знају шта да ураде, зову амбасаду.
Кад не знају шта да мисле, гледају „Еуроњуз“.
Кад им недостаје легитимитет — доделе себи неки „наратив“.
А онда нам кажу:
– То није капитулација, то је нова шанса!
– То није одрицање Косова, већ прагматизам!
– То нису лажи, већ европске вредности!
И док ми дебатујемо —
они већ потписују.
Док ми тражимо аргументе —
они закључују уговоре.
Док ми размишљамо —
они већ распродају све што је остало.
А кад им кажеш: „Па то је велеиздаја!“
Само се насмеју:
– Ми само спроводимо политику мира.
Мира без народа. Мира без правде.
Мира у којем смо највише сами себи непријатељи.
Финале?
Излудеше нас, брате.
Убише нам вољу, веру, понос.
Натераше нас да се стидимо и кад смо у праву.
Да ћутимо кад нам отимају.
Да верујемо у институције које нас гоне.
Да хвалимо туђе, јер смо своје заборавили.
А ми?
Ми и даље седимо.
И гледамо.
И чекамо да нас неко ослободи.
У уверењу да ће наш црквени врх заједно са Владом и председником Вучићем уз подршку Владимира Путина пронаћи пут на ком ће стајати “ Србија нема алтернативу”