Srbija ne želi kneza Arsena

Život i vreme kneza Arsenija Karađorđevića 1859-1938 (nastavak 3.)

Piše: Siniša Ljepojević

Posle iznenadnog odlaska iz Srbije knez Arsen je dane provodio u Rusiji, u Petrogradu. Živeo je, za njegove dotadašnje životne standarde, mirno očekujući ratne događaje za koje je, na osnovu svog životnog iskustva, znao da će da se dese. I desili su se.

Kada je izbio Prvi svetski rat i Austrija napala Srbiju odmah otišao je u Poslanstvo Kraljevine Srbije. Obavestio je Poslanstvo da želi da s mesta ide u Srbiju i priključi se Srpskoj vojsci.

Poslanstvo u Petrogradu 31. jula 1914. šifrovanim telegramom obaveštava vladu koja je izmeštena u Niš da knez Arsen želi da dođe i dobije „kakvu veću komandu“. Molimo odgovorite što pre jer se knez Arsen misli krenuti u subotu“.

Odgovoreno je istog dana preko Ministarstva inostranih dela. Iz Niša je stigao neočekivan odgovor. U odgovoru se kaže da knez Arsen ne treba da dolazi. Njegova ponuda je odbijena.

„To je sada nezgodno uskladiti ma kojeg sa njegovog mesta i postaviti kneza Arsena, koji je u prošlom ratu komandovao konjicom. Sad je komandant konjice jedan veoma sposoban oficir koji je veoma počastven što služi u konjici i došao do komandanta.

Molimo ruskog Ministra da izvoli dati kakvo mesto u konjici ruskoj kako bi učinilo dobar utisak u Srbiji. Knez Arsen je hrabar vojskovođa i biće od koristi u ratu“.

U potpisu Pašić (predsednik vlade)

Srbija nije više htela kneza Arsena. Da li je bio neki ozbiljan problem, sukob ili jednostavno splet okolnosti koje su u tim haotičnim danima dovele da je knez Arsen, iako iskusni ratnik i brat kralja Petra Prvog, nepoželjan?

Preostali istorijski dokumenti ne nude bilo kakav odgovor, ne nude ni neku sumnju ali nešto ozbiljno je, ipak, bilo. Malo je verovatno da je Arsen imao neki problem sa samim predsednikom vlade Nikolom Pašićem a još manje da je Pašić odbio Arsena na svoju ruku, samoinicijativno. Kralj Petar je već tada bio bolestan i operativno je većinu poslova držao prestolonaslednik Aleksandar što bi značilo da bez njega, njegove odluke Pašić ne bi mogao da pošalje takav odgovor u Petrograd. Kada je rat završen knez Arsen je dobio svoj kraljevski status i u novoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca pa je utoliko nejasnije zašto je on 1914. bio nepoželjan. Doduše njegov kraljevski status je bio regulisan zakonom i Ustavom, nije zavisio samo od nečije želje, pa bi se moglo sumnjati da je on, ipak, imao neke nesporazume sa regentom, kasnijim kraljem, Aleksandrom. Tu sumnju ne može da odagna ni to što je knez Arsen bio i drugi kum na venčanju tada već kralja Aleksandra Prvog, jer i to je deo aristokratskih pravila koje je usvojila kraljevska porodica.

Mnogo je verovatnije da je vojni vrh bio protiv kneza Arsena i da ga on nije želeo. Na osnovu dinamike telegrama moglo bi se zaključiti da je Nikola Pašić bio nervozan, nestrpljiv što sugeriše da oseća deo odgovornosti ili je možda bio pod pritiskom pre svega visokih vojnih oficira koji posle Balkanskih ratova, uprkos u javnosti stvorenih mitova, nisu baš bili skloni knezu Arsenu kao ratniku. U tom ratnom haosu očigledno je da ni kralj ni prestolonaslednik a ponajmanje Pašić nisu želeli rizikovati sukob sa vojnim vrhom i to zbog jednog čoveka pa makar on bio i kraljev brat i general. U takvom razvoju događaja možda bi mogao da leži i odgovor zašto je knez Arsen posle pobedničkih Balkanskih ratova neočekivano napustio Srbiju. Činjenica je, ipak, da Srbija, sada i zvanično, nije više htela kneza Arsena kakav god mogao da bude razlog.

Poslanstvo je o odgovoru obavestilo kneza Arsena 3. avgusta i o tome javilo Pašiću.

Pašić odgovara „Primio vaš telegram N128, knez Arsen ne mora dobiti komandu prema svome činu nego puk Kozački ili šta želi ruska vlada“. U potpisu Pašić

Knez Arsen očigledno nije imao izbora i pristao je da služi u Ruskoj vojsci i početkom oktobra 1914. Krenuo je sa ruskim trupama na granicu Istočne Pruske (danas Poljska). U Ruskoj vojsci je 6. decembra 1914. proizveden u general-majora. Arsen je tvrdi se uspešno učestvovao u bitkama kod Varšave i Rige. Ali, krajem 1915. Arsen je na frontu kod Rige imao fizički sukob sa vršiocem dužnosti načelnika štaba Druge konjičke divizije, pukovnikom Vladimirom Nikolajevičem Gatovskim. Pukovnik navodno nije bio zadovoljan načinom komandovanja zapovednika Druge brigade pa je višeg oficira udario po licu. Nije poznato kako je obično energični Arsen uzvratio i šta se stvarno desilo ali, čitava afera je završena tako što je Gatovski ražalovan u vojnika, a general Arsen Karađorđević 8. aprila 1916. upućen u rezervni sastav pri Štabu petrogradskog vojnog okruga. Praktično van vojničkog stroja. Drugim rečima, i knez Arsen je u tom sukobu nešto uradio što nije bilo prihvatljivo. Tako je posle 37 godina i završena njegova aktivna vojnička karijera.

Gatovski je kao redov u Primorskom dragonskom puku služio samo tri meseca, nakon čega se prijavio u Dvadeset peti korpusni avio odred. Kako se proslavio kao vazdušni as već 6. maja 1916. vraćen mu je čin pukovnika sa svim prinadležnostima, a 31. oktobra 1917. je proizveden u general-majora. Bez obzira na blagonaklon stav komande, visoki čin i slavu Carske armije, Gatovski je početkom 1918. promenio stranu – dobrovoljno se prijavio u Radničko-seljačku Crvenu armiju. Kasnije, tokom tridesetih godina general Gatovski je prošao mučenje i odbačen je od Boljševika.

Krajem 1917. ili početkom 1918. knez Arsen je u Lovačkom klubu u Petrogradu uhapšen. Ne zna se zbog čega. Suđeno mu je pred „Sovjetskim sudom građana i vojnika“ ali je oslobođen. Nije poznato ko je bio presudan u intervencijama kod sovjetskih vlasti ali se zna da niko važan, pa čak ni neki rođaci Arsenovi u visokim krugovima, nisu smeli da se pojave na sudu i svedoče u njegovu korist. Nije takođe poznato ni za šta mu se u stvari sudilo. Verovalo se tada da je na sudu oslobođen jer Boljševici jednostavno nisu hteli da rizikuju osudu i možda čak i streljanje rođenog brata jednog stranog vladara. Istina je izgleda na jednom drugom mestu.

Značajna i korisna uloga velikog diplomate Spajalkovića

Ključna intervencija je bila od strane srpskog poslanika Dr Miroslava Spalajkovića koji je imao dobre veze u Petrogradu a angažovao je i diplomate neutralnih zemalja da urgiraju kod novih vlasti. O vezi Arsenovoj sa Spalajkovićem svedoči i poslanikovo pismo Ministarstvu inostranih dela od 18. februara 1918. pisano na papiru hotela Kamp u Helsinkiju (tada Helsingfors). On piše da je sa njim u Helsinkiju i knez Arsen koji će produžiti za Francusku. (I Spalajković je napustio Rusiju?) Tri dana ranije knezu Arsenu je u Poslanstvu u Petrogradu izdat pasoš Kraljevine Srbije. Pošto je u pismu od 18. februara iz Helsinkija javljeno da je u Finskoj i knez Arsen to znači da je tada putovao sa srpskim pasošem i da je mogao da izađe iz Rusije.

Spalajković kaže u pismu iz Helsinkija, od 18. februara 1918, da će princ Arsen odatle produžiti za Francusku. Ali, on nije otišao za Francusku nego se vratio u Petrograd. Srpski pasoš je dakle funkcionisao i kod novih vlasti.

Postoje, naime, priznanice da je posle februara Arsen podizao neki novac u Poslanstvu pa je iz Petrograda tek maja 1918. ili nešto kasnije otišao u Štokholm pa onda za Francusku. Kad je tačno došao u Francusku nije poznato ali se zna da je te 1918. godine iznajmio stan u Parizu. Te priznanice svedoče da se posle povratka iz Helsinkija knez Arsen bavio i nekim drugim poslovima, da je u opštem haosu nastalom posle revolucije učestvovao u spašavanju imovine i finansija. Vrlo je verovatno da je koristeći svoje veze i poreklo te usluge i naplaćivao ili je, u najmanju ruku, bivao nagrađen. Tako postoji pismo Arsenija Karađorđevića i Mihajla Miljkovića, trgovca iz Zaječara (rukom pisano) Kraljevskom srpskom poslanstvu u Petrogradu od 27. maja 1918.

Oni pišu da je „moskovska firma TELER i Ko iz Moskve deponovala našem otpravniku poslova u Moskvi Gospodinu Šainoviću sedam stotina pedeset hiljada rubalja za račun Dimitrija F. Dimenteva iz Petrograda.

Ulog novca TELER i Ko kao i Dimitrije F. Dimentev molili su nas da istu sumu novaca prenesemo u Štokholm i da za njihov račun kupimo dvadeset hiljada funti sterlinga.

Molimo da nam Poslanstvo na podlogu naših 219.971, 40 švedskih kruna koje se nalaze kod našeg odpravnika poslova u Štokholmu izvoli predati deponovanih 750.000 rubalja koje je Gosn. Miljković preneo iz Moskve i predao poslanstvu ovde.

Sudeći prema rukopisu i potpisima pismo je pisao sam Arsenije. Sa istim datumom je i priznanica da su Arsenije i Mihajlo Miljković od Kraljevskog srpskog poslanstva primili 750.000 rubalja. Takođe, na priznanici, potpisnici kažu da „istu sumu prenećemo u Štokholm i za račun firme „Teler i Ko“ upoložićemo dvadeset hiljada Engleskih funti firmama za koje nam je „Teler i Ko“ dala nalog“.

Primili novac Arsenije Karađorđević (ponovo nema knez, revolucija je) i Mih. Miljković, Petrograd, 27/V 1918 god.

U Rusiji je tada bilo i srpskih jedinica, srpskih dobrovoljaca ali očigledno Arsen nije hteo tamo da ide. Zanimljivo je da mu, kako izgleda, to nije ni sugerisano. To su sve bili bivši vojnici Austro-Ugarske zarobljeni na Istočnom frontu.

Arsenov poslednji boravak u Rusiji 1918.

Revolucionari su pobedili u Rusiji i Prvi svetski rat je završen. Tako su se završile i tri Arsenove decenije u Rusiji. Više nikada nije bio u toj zemlji. Sa sobom je poneo sećanja, legende o ratovima, herojstvu i plemićskim balovima i visoka odlikovanja dobijena za ratove na strani Rusije. Imao je 59 godina.

Kada je napustio Rusiju iza njega je ostala samo kneginja Jelena Petrovna i to svojom voljom a posle mučnog putešestvija i ona je morala da pobegne i da se više nikada ne vrati. Jelena, o kojoj je knez Arsen brinuo tokom godina u Rusiji, je imala daleko dramatičniju sudbinu od kneza Arsena.

U stvari, od svih srpskih knezova i kneginja koji su decenijama bili deo visokog društva Petrograda Jelena je proživela najteže dane u vreme dveju (Februarske i Oktobarske) revolucija ali je, srećom, na kraju uspela da izađe iz Rusije i domogne se, iako ne baš lagodnog i srećnog, života.

Posle Balkanskih ratova ona se iz Srbije vratila porodici u Petrograd. Njen muž je nastavio oficirske obaveze u Konjičkoj gardi a Jelena studije medicine na Petrogradskom univerzitetu. Studiranje se završilo pre vremena kada je 20. januara 1914. rođen njen sin Vsevolod Ivanovič.

Kada je počeo Prvi svetski rat Jelena je preuzela vođenje bolnice u petrogradskom porodičnom sedištu, Mermernoj palati. Tu je u stvari bio centar bolnički, a sama bolnica je bila pokretna, takozvani bolnički voz Mermerne palate.

U prvim mesecima rata sa tim bolničkim vozom je otišla je na ratište u Istočnu Prusku, današnja Poljska, kao šefica te bolničke jedinice, ostavivši Vsevoloda babi i dedi i engleskoj dadilji gospođici Ervin. Posle nekoliko meseci se vraća u Petrograd gde ostaje do jula 1915. kada je rodila drugo dete, kćerku Ekaterinu. Ona je rođena u Pavlovsku, letnjoj rezidenciji porodice njenog muža. Pored rada u bolnici prihvatila je i poziv careve kćerke Tatijane da otputuje u Odesu i pomogne u radu sa srpskim izbeglicama. Jelena je bila bliska i ponosna na veze sa porodicom cara Nikolaja, posebno je bila bliska sa njegovom najstarijom kćerkom Olgom u kojoj je videla znake njene sklonosti ka njenom bratu Aleksandru. Govorilo se i o braku velike kneginje Olge i Aleksandra Karađorđevića koji bi se verovatno i desio da nije bilo onoga što se desilo tri godine kasnije.

Kao milosrdna sestra u Petrogradu je bila veoma angažovana oko takozvanog Srpskog komiteta, koji je pomagao Srbiji u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Mnogo je doprinela predstavljanju Srbije u ruskom društvu, naporno je radila na upoznavanju visokog ruskog društva sa Srbijom i njenim interesima i za relativno kratko vreme stalnog življenja u Petrogradu, od 1911. do 1918, učinila je veoma mnogo na zbližavanju i jačanju rusko-srpskih odnosa.

Njena životna drama počinje sa Februarskom revolucijom 1917. Bila je očajna jer nije imala vesti o svom mužu, koji je bio negdje na frontu, pa je srpski poslanik Spalajković uspeo da sazna gde je i da organizuje da dođe u Petrograd. Kad je došao knez Jovan je bio u uniformi bez epoleta, raščinjen i izbegao je masakr oficira jer su vojnici rekli da je dobar čovek. U osećanju obesčašćenosti odbacio je tu carsku uniformu i Jovan je obukao uniformu srpskog konjičkog kapetana koju mu je kralj Petar poklonio za njegovo venčanje. Tu uniformu je potom stalno nosio, do kraja života i u njoj je ubijen.

Nešto više od tri meseca posle Oktobarske (boljševićke) revolucije, u februaru 1918. poslanik Spalajković je rekao Jeleni da će sva strana poslanstva i ambasade napustiti Rusiju pa joj je ponudio da sa sobom povede i njenu porodicu, Jelenu, muža i decu i to u Finsku gde će biti pod njegovom zaštitom. Obezbedio im je pasoše Kraljevine Srbije. Oni su, međutim, odbili jer veruju da je njihova obaveza da ostanu u Rusiji. Uskoro je došlo naređenje da svi muški članovi carske i šire porodice treba da putuju u izbeglištvo, unutrašnje progonstvo. Jelena je odlučila da ide sa svojim mužem a da decu ostavi kod njegove majke. Nikakva ubeđivanja nisu pomogla i jedino se preko poslanika Spalajkovića uspelo da se sa potpisom Lava Trockog za Jelenu obezbedi propusnica za slobodno kretanje kako bi mogla da se vrati u Petrograd. U stvari, dozvolu kneginji Jeleni za slobodno kretanje je potpisao Tocki ali tek kada je poslanik Spalajković to dogovorio sa Lenjinom.

Petrograd su napustili 4. aprila 1918. godine. Proterani su u Sibir, u područje Jekaterinburga. Tamo, međutim, nije mirovala i pokušavala je da uspostavi kontakt sa Carem i Caricom koji su takođe bili tamo proterani. To je bilo sumnjivo lokalnim, boljševićkim vlastima i ona je stavljena pod sumnju. Odvedena je u zatvor u Permu gde je bila pet meseci. Niko nije ni znao gde je ona. Ali, poslanika Spalajković je organizovao potragu i pronašao ju je i uz pomoć Poslanstva Norveške, koja je bila neutralna zemlja, uspeo je da je dovede u Petrograd.

Njen muž knez Jovan je ubijen 18. jula 1918. u Alapaevsku , dan nakon pogubljenja cara Nikolaja II i njegove porodice.

Kada je došla u Petrograd odmah je, uz pratnju norveškog diplomate, nastavila za Finsku. Posredovanjem srpske misije u Rusiji, pre svega poslanika Spalajkovića, srpskih oficira i norveške misije, koja je zastupala interese Srbije, uspela je da izađe iz tada već Sovjetskog Saveza. Nije znala da joj je muž ubijen i to je saznala tek kada je iz Finske došla u Švedsku. Tu se srela sa decom i svekrvom.

U dramatičnim danima od života kneza Arsena i kneginje Jelene u Rusiji neodvojivo je ime srpskog poslanika u Petrogradu Dr Miroslava Spalajkovića. Taj iskusni diplomata im je vešto obezbedio izlazak iz Rusije i bio neizbežna ličnost diplomatskog uticaja i života toga vremena. Bez Spalajkovića sudbina i kneginje Jelene i kneza Arsena bi bila drugačija, verovatno bi skončala u Rusiji.

Vreme ratova je prošlo. Dinastija Karađorđević je iz ratnih vremena izašla kao pobednik. Kralj Petar I kao „Kralj oslobodilac“ a njegov sin Aleksandar kao „Kralj ujedinitelj“. Karađorđevići su stvorili i novu državu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca kasnije Kraljevina Jugoslavija.

Ali, dvoje Karađorđevića su iz vremena ratova izašli kao gubitnici. Knez Arsen je bio general Srpske vojske ali je morao da napusti Srbiju, kasnije general-major Carske armije Rusije koja je doživela revolucionarni poraz. Kneginja Jelena kao Romanova je ostala bez carstva i muža.

Poraženi su se naselili u Francusku. Jelena je prvo želela da živi u Beogradu jer je htela da bude “među narodom kome ona još uvek može da veruje”. Ali u Srbiji je živela samo do smrti njenog oca, 1921. godine i potom otišla u Francusku. Posle odlaska u Francusku u Beogradu je bila još samo jednom, 1922. na otvaranju testamenta njenog oca kralja Petra Prvog.

I nikada više nije došla, nije bila ni na venčanju kralja, ženidbi kneza Pavla, ni na sahrani kralja Aleksandra Prvog, a ni kneza Arsena iako je njoj bio veoma blizak i vezala ih je sudbina više nego druge Karađorđeviće. U Francuskoj je živela udoban, mada usamljenički život, nikad se nije ponovo udala, sve do 1945. godine kada su joj ukinuti prihodi iz Jugoslavije. Umrla je u Nici 1962. u velikoj bedi i sama.

Knez Arsen Karađorđević je napustio Rusiju ili krajem maja ili sredinom 1918. godine. Preko Švedske se domogao Francuske i nastanio se u Parizu. Iznajmio je udoban i otmen stan u 2 Square Moncey, u 9 arondismanu, u blizini boemskog Mon Martra, u kojem je dvadeset godina kasnije i umro. Arsen se nije selio.

Do kraja života živeo je na istoj adresi u Parizu. Odlaskom iz Rusije završio se i burni deo njegovog života, onaj koji je inspirisao mitove o njemu i koji se, sa manje ili više istine, prepričavaju među kasnijim generacijama.

U Parizu i Francuskoj je vodio miran, penzionerski ali mahom udoban život bez mnogo prijatelja ali po njegovoj volji. Igrom sudbine i u Parizu se družio sa starim saborcem iz Petrograda dr Miroslavom Spalajkovićem koji je od 1922. do 1935. godine bio poslanik novog Kraljevstva u Francuskoj. Pošto je bio na ustavom i zakonom regulisanoj listi kraljevske porodice imao je redovnu mesečnu apanažu, zatim primanja u činu prvo divizijskog pa onda armijskog generala što je podrazumevalo i naknade za stan, ogrev i poslugu, “momka”.

U Srbiju u prvo vreme nije dolazio. Po prvi put posle Rusije i nastanjivanja u Parizu došao je tužnim povodom, na sahranu svoga brata, kralja Petra Prvog 1921. godine.

Ponovo je došao godinu dana kasnije na svadbu kralja Aleksandra Prvog na kojoj je bio drugi kum. Prvi je bio engleski kralj Džordž Peti kojeg je predstavljao njegov sin, kasniji kralj Džordž Šesti i otac kraljice Elizabete Druge..Dolazio je potom i na venčanje svog sina kneza Pavla i kneginje Olge ali i kasnije. Suprotno nekim napisima da je u Srbiju dolazio samo dva puta do kraja života on je dolazio više puta. Ti napisi nisu tačni. Bio je i 1930. kada su Karađorđeve mošti prenesene na Oplenac. Bio je i kasnije, na sahrani kralja Aleksandra ,ali i 1935.

Kad god je dolazio dočekivan je sa počastima koje nosi njegov kraljevski status. Arsen praktično u Beogradu i Srbiji skoro nikoga nije ni poznavao, nije imao društvo , a sa rođacima se baš i nije družio. Srbija je bila njegova ljubav, žudnja i otadžbina ali on tu zemlju gotovo da nije ni poznavao. Ali, jedan čovek ga nije napustio – to je njegov sin knez Pavle. Iako je odrastao bez roditelja i vezan za strica, kralja Petra I, knez Pavle je kao odrastao čovek bio veoma pažljiv prema svome ocu, iako ga je u životu retko viđao.

Karađorđevići su veći deo života imali problema sa novcem, para nikada dovoljno a često ga nije ni bilo. Knez Arsen je posebno, od same mladosti, imao te probleme jer je jedino dete kneza Aleksandra koji nije dobio ništa od nasledstva. Ali, posle Prvog svetskog rata u pariskim danima barem su finansije bile stabilne i rešene, mada pokazalo se Arsenu ipak nedovoljne i ponekad je zapadao u dugove, uglavnom kockarske.

Iako već dugo van Srbije kneza Arsena nije zaboravljala njegova konjica, konjičke jedinice. Tako, Šesti konjički puk „Knez Arsenije“ 13. jula 1927. godine u pismu prvom ađutantu kralja Aleksandra Prvog poziva kneza Arsenija kao „glavara puka“ na pukovsku slavu 1. avgusta. Prvi avgust se kao slava puka slavi u čast Bosansko-hercegovačkog ustanka 1875. godine. Nešto kasnije, 23. jula 1927, Šesti konjički puk je poslao i dve pozivnice za slavu, jednu za kralja Aleksandra a drugu za Arsenija. Ali, Kancelarija Ađutanture, kako piše, odgovara puku da ne zna adresu kneza Arsenija te će pozivnicu poslati na Upravu Dvora. Arsenov dolazak je izostao, jer nije bio u Srbiji a ni dolazio u to vreme.

Arsen je Dvor kraljevski koristio i za neke svoje druge potrebe. Tako je jula 1928. knez Arsen preko Dvora od jedne američke kompanije naručio veliku količinu cigara. To je bio čitav sanduk težak 94 kilograma, a stigao je brodom u Trst odakle je prebačen u Beograd. Sve skupa je bilo 2.750 cigara. Onda je prema izveštaju, pismu Uprave dvora menadžeru transporta pošiljke, službeniku Poslanstva u Parizu Toniju Sirmaju sanduk prepakovan jer je bio suviše težak za poštu za Pariz. U četiri velika paketa je sve poslano knezu Arseniju i to kurirom preko Poslanstva. Cigare su inače stigle iz Havane, sa Kube, 15. juna 1928. i sačuvan je i ugovor o transportu sa američkom kompanijom.

Tokom vremena plata Arsenova se i povećavala. Šef Kraljevske blagajne Petar P. Mirković je 10. novembra 1937. godine je obavešten, ali preko Poslanstva u Parizu, da je sada neto plata armijskog đenerala, NJ.K.V. kneza Arsenija, 4.830.10 francuskih franaka. Knez Arsen je, prema dokumentima iz arhive Dvora, imao i prihode od bankarskih obveznica koje su u njegovo ime kupovane preko Dvora. Imao je i štednju, kupovao akcije u bankama od čega je imao prihod a o svemu tome je vodila računa Uprava Dvora. Novca je dakle i bilo ali, kao i obično, nikad dovoljno.

U jednom pismu računopolagaču Poslanstva u Parizu od 20. januara 1923, pisano rukom i grafitnom olovkom, Arsenije traži da od njegove februarske plate oduzme 1.000 franaka i da ih da generalu Brumercu. U istom pismu kaže da mu ne šalje dinare nego da ih čuva i da „kad budem pisao“. Očigledno je bio dužan tom čoveku a najverovatnije je to kartaroški, kockarski dug jer njegovi kartaroški partneri su uglavnom bili bivši oficiri. Arsen je dugovao ali i druge pomagao. Uprava Dvora 16. decembra 1924. obaveštava mesnu dobrovoljačku organizaciju u Donjem Kovilju, Bačka, da im NJ.K.V. knez Arsen donira 500 dinara u znak „dana osvećenja društvene zastave“.

Iako nastanjen u drugoj zemlji kneza Arsena je uvek živo interesovalo šta se događa u Srbiji i u Kraljevstvu. Bio je pretplaćen na „Politiku“ i jedna rukom pisana priznanica administracije „Politike“ od 1. marta 1927. potvrđuje da je Knez Arsen platio pretplatu za 1925, 1926. i 1927. godinu. Tu pretplatu je plaćao Dvor. O tome svedoči račun za pretplatu administracije Politike za 1928. od 31. januara 1929. godine upućen Upravi Dvora. Istog dana je Dvor uplatio pretplatu i za 1929. godinu. Uprkos pretplati list „Politika“ je Arsenu u Pariz neredovno stizao. Bio je besan zbog toga pa u jednom pismu od 14. novembra (nema godina, verovatno 1924.) on nekom gospodinu Marku skreće pažnju da mu šalju list „Politiku“ na pogrešno napisanu adresu pa je zato nikada ne dobije. Tako je i sa pismima, ili kasne po dva meseca ili nikada ne stignu. I očigledno ljutit piše „za ime Boga ja već šest godina živim u istu kuću a vi mi sve netačne adrese mećate te ja dobivam pismo po 2 meseca posle a neka i nikada ne primam kao list Politiku“. I onda dva puta piše svoju adresu: 2 Square Moncey. Opominje takođe da na pošiljkama ne pišu njegovo ime kao Kara, „ako ste metuli Kara“ ja ga nikada neću primiti „ovo nije Beograd no varoš od 4.000.000 života“. Pored „Politike“ bio je pretplaćen i na radikalski list „Samouprava“. Dvor nije za Arsena plaćao samo novine nego i cigarete. Bio je strastven pušač. Uprava državnog monopola je izdala račun Upravi Dvora 12. januara 1929. godine za 2.000 cigareta Vardar koje su date knezu Arsenu.

Čak deceniju pred smrt narušenog zdravlja često je poboljevao

Ali, zdravlje je sve više izdavalo kneza Arsena, često je bivao bolestan i bila mu je potrebna pomoć. Specijalni ataše Poslanstva u Parizu Toni Sirmai, koji je vodio računa o finansijama, obaveštava Upravu Dvora 18. juna 1934. da je on sada i „lični sekretar“ NJ.K.V. kneza Arsena i da mogu sve vezano za Arsena njemu lično da šalju. Tu uslugu da ima ličnog sekretara je po svemu sudeći starom prijatelju učinio poslanik Spalajković koji je u Parizu bio sve do 1935. godine.

U Parizu je, bolestan i oronuo, stari ratnik mirno živeo životom pomalo umornog čoveka. Uglavnom je igrao karte, kockao se a i dalje je išao na konjske trke i kladio se. U igranju karata pravio je i dugove koje je uredno vraćao. Ponekad je i putovao. Išao je u Englesku i Švajcarsku ali u Rusiju više nikada nije išao. Pored Spalajkovića Arsenu je u pariskim danima pri ruci i od pomoći kada je trebalo, a trebalo je sve češće, bio i njegov sin, princ Pavle. Iako, kako se tvrdilo, Arsen nije imao baš neko naročito mišljenje o svom sinu Pavlu i verovao je da je on više Demidov nego Karađorđević, knez Pavle je kao odrastao čovek bio veoma pažljiv prema svome ocu. Arsena je već u ranim dvadesetim godinama prošlog veka počelo da izdaje zdravlje, često je pobolevao. Kad je god mogao u tim danima bolesti o njemu je u Parizu brinuo sin Pavle.
Knjegina Olga brinula je o Arsenu u njegovim poslednjim danima života

Prvo ozbiljno poboljevanje, uglavnom problemi sa plućima, a pluća se smatraju porodičnom bolešću Karađorđevića, je bilo u februaru 1924. pa je Pavle u Parizu brinuo o ocu. Posle oporavka, u februaru 1925. Arsen je došao u Nicu gde su već bili Olga i Pavle. Stanovali su blizu pa su se viđali i družili a nedeljom su ručavali u vili „Otrada“.

Dnevničke beleške kneginje Olge su i svedočanstvo da je Arsen već tada, sa 66 godina života, bio ostareo i bolestan, ali ga kockarska strast nije napuštala. Stalno je išao u kockarnice. Arsen se onda ponovo u maju 1925. razboleo pa je Pavle brinuo o njemu. Knez Pavle je i finansijski pomagao svoga oca tako da je Arsen i pored apanaže Dvora i generalske plate dobijao novac i od sina. Ako je, međutim, suditi po dnevničkim beleškama kneginje Olge knez Arsen nije bio baš mnogo cenjen u porodici. Ona tvrdi da je on bio “pijanica i kockar”.

Vreme je, međutim, prolazilo i vodilo ka neizbežnom kraju. Poslednja priznanica za novac poslan iz Beograda koju je Poslanstvu potpisao Arsen bila je 4. oktobra 1938. na sumu od 7.062 dinara na ime plate. Ali već 15. oktobra 1938. specijalni ataše Poslanstva Toni Sirmai piše Petru Mirkoviću, v.d. Šefa Kraljeve blagajne da mu vraća ček od 254.10 franaka na ime „vojne pripomoći“ knezu Arsenu za mesec oktobar. „Ček vam vraćam zbog razloga što je NJ.K.V. knez Arsen toliko oboleo da ne može više potpisivati priznanicu“.

Kada se Arsen razboleo na smrt njegov sin je odlučio da kneginja Olga sa majkom dođe u Pariz kako bi se starala i o svekru. Zatekla je Arsena u žalosnom stanju. Kada je kneginja Olga došla u Arsenov stan on je već bio na izdisaju, nije bio u stanju ni da jede ni da govori i život mu je isticao.

Smrt u Parizu u 79. godini

Knez Arsenije Karađorđević je preminuo 19. oktobra 1938. godine u 13:30 časova u 79. godini života.

Povodom smrti Njegovog Kraljevskog visočanstva kneza Arsena Dvor NJ.V. Kralja obaveštava da će biti u žalosti dvanaest nedelja, od 19. oktobra 1938. do 10. januara 1939. od kojih prvih šest nedelja u dubokoj žalosti.

Arsenovu smrt su registrovali i pariski listovi koji su objavili opširne nekrologe u kojima veličaju zasluge jugoslovenskog Kneza. Tako, na primer, večernji list „Tan“, pošto je ukratko izložio život Kneza Arsena kaže:

„U toku svojih mnogobrojnih učešća u ratovima, pod francuskom, ruskom i srpskom zastavom, Knez Arsen je bio više puta ranjen. Odlikovan je Velikim krstom Legije časti i Ratnim krstom. Knez Arsen bio je ne samo veliki vojskovođa, već čovek velikog srca, koji je činio najveća dobra oko sebe sa diskrecijom dostojnom njegovog ranga. I pored duboke starosti, on je do kraja sačuvao vidnu bistrinu uma, i u njemu se osećala čvrsta snaga srpske rase“.

To je bio veliki srpski Knez, velike intelektualne vrednosti. To je isto tako bio Francuz po kulturi i srcem i rafinirani Parižanin. Poslednjih dana za vreme bolesti Kneza Arsena kraj njega se nalazila i NJ.Kr.Vis. Kneginja Olga, supruga kneza Pavla Karađorđevića (ćerka princa Nikole od Grčke, sina grčkog kralja Đorđa I, i velike ruske kneginje Jelene Vladimirovne).

List „Politika“ na istaknutom mestu donosi i vest iz Berlina da je Adolf Hitler, kancelar Nemačke, „izjavio telegramom NJ.Kr.Vis. Knezu Namesniku Pavlu od Jugoslavije svoje saučešće povodom smrti Njegovog oca, Kneza Arsena Karađorđevića.“ Telegrame saučešća su knezu Pavlu poslali i drugi evropski lideri i kraljevi ali „Politika“, što je posebno zanimljivo, izdvaja samo telegram Adolfa Hitlera.

Njegovu sahranu vojna štampa je ovako opisala: „Ono tmurno i oblačno nebo iz koga je promicala sitna i hladna kiša u danima Kumanovske bitke, u tim istim danima posle 26 godina ispratila je Kneza na poslednjem putu za Oplenac…

Za to vreme počasni plotun izvršila je ista konjička baterija koja je svojom grmljavinom na Kumanovu objavila novo, sretnije razdoblje u istoriji Srbije, objavljujući Kraljevini Jugoslaviji prelazak u večnost jednog skromnog Kneza, ali Div-junaka“.

Posle smrti Kneza Arsena u njegovu čast je Šesti konjički puk Jugoslovenske Kraljevske vojske poneo naziv “Puk Kneza Arsenija”.

Knez Arsen je sahranjen 24. oktobra 1938. godine u kraljevskoj zadužbini na Oplencu. Sahranjen je uz najviše državne počasti kao da je bio kralj, sahranjen je čovek kome u ključnom istorijskom trenutku izbijanja Prvog svetskog rata nije dozvoljen dolazak u Srbiju.

Časnu i dostojnu sahranu je želeo njegov sin, knez Pavle i to otkriva njegovu duboku vezanost za oca, uprkos svemu što se događalo.

Među onima koji su ispratili kneza Arsena nije bila kneginja Jelena, kćerka njegovog brata Petra sa kojom ga vezuju najsudbonosniji trenuci i njegovog i njenog života. Sahrana je ličila na sve ono što knez Arsen nije bio i što nije voleo. I posle pompezne sahrane, knez Arsen je pao u zaborav. Doduše, istorijskim okolnostima ali ipak zaborav.
Sablja sa dijamantima: Vredno odlikovanje Arsenu od ruskog cara

Sva odlikovanja, uključujući i Zlatnu sablju, je knez Pavle poklonio Vojnom muzeju u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata većina stvari je iz Muzeja opljačkana ali je nešto i ostalo. Nekim čudom ostala je i Zlatna sablja “Za hrabrost” ukrašena dijamantima i lovorovim vencima i Vojni muzej je jedan od retkih u svetu koje ima to odličje.

Knez Arsen je bio jedan od najodlikovanijih srpskih oficira, imao je 18 odlikovanja i to od tri zemlje pod čijim zastavama se borio, od Francuske, Rusije i Srbije. Knez Arsen je u ruskoj vojsci, osim Zlatnim oružjem, dekorisan i ordenima Sv. Vladimira Četvrtog stepena sa mačevima i mašnom (bantom) (1905.), Sv. Stanislava Drugog stepena sa mačevima (1905.) i Sv. Đorđa Četvrtog stepena (1915.), te nizom medalja.

Na žalost, U vojnom muzeju su do danas sačuvane, uz Dijamantsku sablju, samo „Medalja za rusko-japanski rat“ od svetle bronze, te „Srebrna medalja za uspomenu na vladavinu cara Aleksandra Trećeg (1881-1894.)“, koja je, u suštini, dodeljivana povodom smrti Imperatora. Prema tipu Zlatne sablje sa dijamantima , a u duhu uredbe od 3. aprila 1857. godine i najvišeg uređenja od 11. jula 1881. koji su se bazirali na osnovnoj ideji iz 1720. Arsen je nagrađen direktno iz Imperatorske privatne kancelarije, odnosno, od cara lično.
Visoko srpsko odlikovanje: Orden Karađorđeve zvezde

I sama izrada oružja svedoči koliko je Arsen bio cenjen na ruskom carskom dvoru. U Srpskoj vojsci je odlikovan Karađorđevim zvezdama Trećeg stepena sa mačevima, Drugog stepena i Prvog stepena, zatim dolaze Beli orao 5. stepena bez mačeva, Spomenica za rat 1912. i 1913, Spomenica kralja Petra i Srebrna medalja za hrabrost. Pored odlikovanja iz Rusije imao je i dva odličja iz Francuske: Francusku medalju za ekspediciju u Tonkinu i Francusku medalju za ekspediciju u Africi.

Arsen je bio jedan od onih ljudi kojih više odavno nema

I posle svega, jedan buran život je skončao u iznajmljenom stanu u Parizu, heroj je umro sam. Među retkim istoričarima koji se osvrću i na ličnost kneza Arsen uglavnom piše da je „bio i ostao kontraverzna ličnost naše novije istorije“. Neizbežan utisak je da je i posle toliko vremena i dalje reč o nerazumevanju kneza Arsena i njegovog života.

On uopšte nije bio „kontraverzna ličnost“, on je samo bio neobičan. Taj neobični čovek je „imao tri domovine, Francusku, u kojoj je sazrevao i umro, Rusiju, u kojoj je proveo najlepše dane života, i Srbiju, kojoj je služio, verno i besprekorno“.

Knez Arsenije je bio svedok istorije i na neki način njena žrtva. Na istoriju nije mogao da utiče ali je bio njen deo kao simbol svoga vremena, sudbine svoje porodice i oličenje energije i lutanja svoga naroda. Iako je rođen u izgnanstvu, celi život proveo i skončao u tuđini, knez Arsen nikada nije postao neko drugi, sa sobom je nosio svoj srpski soj. Razumeo je istoriju i išao joj u susret, nije bežao. Iako u sebi duboko nesrećan nikada nije odustajao i krio ono šta misli o svemu što ga okružuje. Cena je često bila previsoka, ali se ni toga nije plašio ni očajavo, plaćao je tu cenu i nikada se nije pravdao niti objašnjavao zašto je nešto uradio.

Uvek u tuđini, među stranim svetom čak i kad je bio u svojoj otadžbini za kojom je toliko žudeo bio je stranac, čovek obavijen mitovima i legendama, među svojim a stranim svetom. Ma koliko žudio, on Srbiju nije poznavao. “Za njega je Srbija bila više ideja, a ne stvarnost”.

Uprkos dokazanoj hrabrosti i snazi volje od sebe na kraju, ipak, nije mogao da pobegne i u tome je bio tipičan predstavnik svog naroda i tog vremena. Krio je emocije kako je to tadašnje vreme tražilo a imao ih je previše.

Deo mita o Arsenu je i uverenje da je njegova ratnička i avanturistička priroda potekla od Karađorđevića i da je on najviše ličio na svoga dedu Karađorđa. To, međutim, i nije baš tako. Arsen je više ličio na porodicu svoje majke, čuvene Nenadoviće. To je daleko ratničkija porodica od Karađorđa i njegovih potomaka. Na Nenadoviće je i fizički ličio. Nije imao crnu kosu Karađorđevića, niti njihovo izduženo usko lice a ni rastom nije podsećao. Bio je srednjeg rasta i vrlo stamene građe. Imao je topao pogled skriven iza poluspuštenih očnih kapaka, pogled, u stvari, koji više liči na ispitivački i zavodnički nego preteći. Bio je strog ali nije bio namrgođen, imao je moralne principe i jasna pravila. Arsen je bio jedan od onih ljudi kojih više odavno nema, nema više takvih ličnosti, nema ljudi sa biografijama.

I zato je bilo važno podsetiti se na njega i njegov život koji je deo nacionalne istorije i istorije srpskog naroda.

Knez Arsenije Arsen Karađorđević je bio „ oličenje sudbine i karaktera srpske rase.“

Izvor: Između sna i jave