Србија је ово, не идемо никуд са огњишта
1 min read
“Ово је Србија, одавде немамо куд”. Овако, у даху, одговарају мјештани села Вуча код Лепосавића на питање има ли страха по њихов опстанак у јужној српској покрајини након Бриселског споразума, документа парафираног између званичног Београда и представника Албанаца са Космета, који већина овдашњих Срба доживљава веома неповољним по њих и националне интересе државе Србије. Овдје се мало ко бави политиком. Кажу да једино желе да знају да живе на одвајкада српској земљи. Одавде им, веле, помјерања нема.
-Ако су наши сународници морали пред налетима окупатора да напусте Ђаковицу, Призрен, Приштину, Пећ и друге градове и села у којима су Албанци били бројнији, ми заиста не морамо, нити ћемо – каже за “Дан” Јован Миладиновић, бивши предсједник општине Лепосавић, који нам је приредио дочек у својој коноби у селу Вуча, гдје иначе живи са породицом.
Вуча је једно од већих села у општини Лепосавић, на крајњем сјеверу покрајине, тамо гдје Ибар наводњава и плави најродније баште и њиве кукуруза и пшенице.
Село је “усидрено” подно непредвидиве планине Рогозне. На надморској висини нешто више од 560 метара. На површини од 906 хектара, расуле се куће око пет стотина српских душа из фамилија Миладиновића, Вучинића, Милојевића, Ђурића, Јоковића, Милетића, Милентијевића, Трифуновића, Игњатовића, Милошевића, Матковића, Радовића, Стефановића. Радовановића…
-Никада нисмо ни помишљали на одлазак са Космета, и поред свега што је задесило овај дио Србије у минулих деценију и по. Србима на централном Космету и оним малобројним који су остали у Метохији је далеко теже, јер су окружени са сваке стране мржњом и терористима, па не могу да кажем да смо ми овдје баш последња линија одбране српске државе у окупираној покрајини, али, свакако, сјевер Космета ће издржати. У прошлости је нашим прецима било далеко теже па су издржали и сачували овај, по свему најважнији дио Србије, тако да је овој генерацији косметских Срба најважније да сачува разум и однос према Космету какав смо имали кроз вјекове– каже Миладиновић, који је већ пет година, својом вољом, ван политике.
Вуча се налази се на тек пар километара од магистралног путног правца Косовска Митровица – Рашка, на осмом километру од Лепосавића и на двадесетом од Митровице. У њој је туробне 1999.године уточиште нашао и Дејан Славковић, 35-годишњак из Ђаковице.Одавде му је мајка, па је након прогона из родног града у Метохији спас нашао код дједа у Вучи, гдје је убрзо је стекао велики број пријатеља, а најчешћи је гост конобе Јована Миладиновића. Други за Дејана кажу да важи за правог каваљера и доброг друга. Признати је риболовац, кога су као младића који је у средној школи у Ђаковици знао неријетко и са часова да “утекне” да би отишао у риболов – прозвали “Килаш”, јер је редовно ловио капиталце на ријеци Ереник, уз коју је одрастао. У Вучи, међутим, Дејана зову “Бамбус”. Каже да је тај надимак добио због популарног пића (мјешавина црног вина и кока коле), које је увијек за његовим столом.
-Наравно, због бамбуса нисам запоставио килаше, каже у шаљивом тону наш саговорник, показујући нам истовремено фотографију, недавно насталу, гдје је управо на приватном рибњаку Јова Миладиновића, гдје се махом окупљају спортски риболвци, уловио шарана тешког 16,5 килограма. “Грдосију” је након фотографисања за упосмену вратио у рибњак.
Дејану, признаје, прија живот у Вучи, иако је одрастао у самом центру града који је бројао више од 100 хиљада становника. Одлучио је да ускоро стане и на луди камен, а његов пријатељ Јово Миладиновић каже да је будућа млада од добре куће и да се радује што ће “дођош” из Ђаковице још и постати зет мјештана Вуче.
