Србија између ЕУ и Русије
Професор политичких наука и бивши амбасадор Србије у Берлину Иво Висковић оценио је да Србија у актуленом спору Русије и ЕУ треба да води рачуна о својим интересима, али да не инсистира на апсолутној неутралности већ да се када год је то могуће постави „мало више западно од еквидистанце“.
„Краткорочно гледано још ћемо неко време бити у ситуацији да морамо да „балансирамо“ између Истока и Запада, али ако желимо да из тога максимализујемо користи, онда ипак постављајући се кад год је то могуће „мало више западно“ од еквидистанце (пођеднаке удаљености)“, оценио је Висковић у ауторском тексту за „Блиц“.
Анализирајући положај Србије између ЕУ и Русије, Висковић оцењује да Србија не може да буде стварно неутрална у процесима који се одигравају у свету и посебно у Европи јер је, како каже, најзначајнијим актерима европског интегрисања „неутралност прихватљива само „само у изузетним случајевима каква је Швајцарска“.
Питање је и да ли Србија реално има могућност да буде неутрална у спољној политици у ситуацији када је географски окружена земљама које јесу или желе да постану чланице ЕУ, додаје професор, који сматра да би „изузимање из тог клуба значило би да постане тзв.“ земља у окрузењу“, што се, како истиче, „сматра најнеповољнијим геополитичким положајемо за било коју земљу.“
„Магнет за нас требало би да буду најразвијеније не само економски него и по цивилизацијским стандардима које су досегле,“ истакао је Висковић.
Ипак, оцењује професор, то не подразумева да морамо „окренути леђа“ другој страни, посебно не одмах, „јер Србија као и друге државе има и неке своје специфичне интересе, посебно по питању енергетске безбедности, због који мора да има одређену „маневарску слободу,“ а не сме се занемарити ни расположење великог дела јавног мњења које у Русији види великог пријатеља.
„Укратко привхатајући интеграцију ЕУ као најповољнији начин да оствари свој примарни циљ – промену друштва на боље, Србија у својој спољњ политици не може и не треба да занемари развој пријатељских односа са Русијом, Кином, Индијом и другим земљама,“ оцењује Висковић.
Висковић сматра да би Србија требало да колико год је могуће убрза процес европске интеграције, истовремено развијајући односе са земљама региона у којима „лежи и највећи потенцијал и највећа шнаса за Србију.“
„Отуда би се наша будућа оптимална спољна политика можда најлакше могла описати метафором не о два или четири стуба него фигуративно серијом „концентрицних кругова: унутар региона коме припадамо, с регионом унутар ЕУ, с ЕУ унутар Европе с Европом унутар евроатлантске и евроазијске групације земаља, с њима заједно унутар најшире међународне заједнице,“ закључује Висковић.
