Srbi na Kosmetu: Svaki dan je nova strepnja za nas

Otac Darko Marinković, sveštenik Crkve Svetog Nikole, svedoči kako je živeti u Prištini

Iako se u poslednje vreme napadi na mene svode uglavnom na one verbalne, znam da Albancima malo treba da izmisle neki povod kako bi napali Srbe. Zato uvek u podsvesti razmišljam šta nam se sve može dogoditi. Srećom, supruga je zaokupljena kućnim poslovima, a deca su još mala, pa ne shvataju kakve sve muke mogu da nas snađu.

Svoje strepnje od života u potpunom albanskom okruženju i neizvesnosti, otac Darko Marinković, sveštenik Crkve Svetog Nikole u Prištini, skriva od supruge Milice (28), kćerke Anastasije (4) i sina Filipa (8). Pravi strah za svoju i bezbednost svoje porodice tokom četvorogodišnjeg službovanja u ovoj crkvi, osetio je, priznaje, više puta.

– Ni nedavno, tokom demonstracija albanskih učenika posle utakmice Srbija-Albanija i incidenta sa dronom, nije bilo prijatno slušati uzvike „ubij Srbina“. Pogotovo što sam svestan da policijska patrola u kućici nadomak svetinje ne bi uspela da nas zaštiti u slučaju masovnije najezde demonstranata – priča prištinski paroh.

Ni tada, kaže, nije strepeo za svoj život već za svoju porodicu, koja živi u izolaciji crkvenog konaka sa visokom metalnom kapijom na ulazu i zidom koji crkveni kompleks odvaja od okolnih objekata i neprijateljski raspoloženih komšija.

– Osim jednog starijeg Albanca, od komšija mi se niko ne javlja – kaže otac Darko Marinković. – Uglavnom čujem da me opsuju, vidim to po gestikulacijama iz automobila, ali ne obraćam pažnju. Jer, kada se vratim iz Gračanice, gde odvozim decu u vrtić i školu, ostavim auto na obližnjem parkingu, kraj kućice u kojoj se nalazi policijska patrola, popričam sa policajcima i uđem u kuću. U grad retko odlazim, a prvi Srbi nalaze nam se na oko dvesta metara. To je porodica Nikolić, koja živi nedaleko do staračkog doma i koji su takođe u izolaciji svoje kuće, iako imaju dva studenta.

Ni ostali prištinski Srbi, po rečima sveštenika, ne žive bolje. Njih pedesetak prethodnih petnaest godina živelo je zatvoreno i sa strahom od otvorenog prostora. Većina njih je stara i teško pokretna, dok su drugi iz mešovitih brakova. Zato nedeljom na službu dolazi svega nekoliko starijih žena, dok o većim praznicima na liturgije dolaze i pravoslavni pripadnici međunarodnih organizacija, pre svega Rumuni koji službuju u Kforu.

Otac Darko, život svoje i porodice sveštenika đakona Zorana Gođevca, koji se pre dva meseca doselio u parohijski dom, opisuje kao život u modernom zatvoru. Ipak, to ne utiče na njegove svešteničke obaveze i nada se da će njegova i upornost, i upornost preostalih Srba, prizvati i ostale raseljene da se vrate. Zato se moli za njihov i preporod same crkve koja je spaljena u martovskom pogromu 2004. godine, ali je potom obnovljena.

– Preostalo je unutrašnje oslikavanje za koje očekujemo finansijsku pomoć, jer su osim na južnom zidu ostale freske potpuno uništene – zaključuje prištinski sveštenik napominjući da sudbinu ove svetinje i prištinskih Srba deli i nezavršeni Hram Hrista Spasa, u samom centru grada, koji se poslednjih godina nalazi na meti napada Albanaca. Unutrašnjost svetinje koja je sagrađena 1998. godine okrnjena je jer su je Albanci svojevremeno pretvorili u javni toalet…

Uoči dana nezavisnosti Albanije, kada su po gradu osvanule albanske zastave, izađem u crkveno dvorište, a tamo jedan albanski dečačić kraj kapije razvio albanski šal, gleda u mene i nešto mi nerazumljivo govori. Uporno je stajao i mahao šalom ne reagujući na moje naredbe da se ukloni odatle – priča otac Darko, kome su verbalne pretnje odraslih Albanaca, ali i dece, sastavni deo života.