Srbi i Francuzi: Merlo ili Molijer

Piše: Mišo Vujović

Sedeli smo te večeri vrhunskim merloom inspirisani – aterirali iz “Durmitora” u dvorište iznad bogatog vinskog podruma čoveka toplog – baršunastog glasa nalik na mog rano preminulog prijatelja i zemljaka Rođu Raičevića. Acina najnovija pesma, nosi uspavanu nostalgiju na vreme boema ili “zeman duše” kako bi rekao počivši sarajevski šmeker Brane Robija, sanjar ogromnog srca neuklopivog u surovi nadimak, prilepnjen nekim nestašlukom iz rane mladosti.

Aco, porodičan čovek, redak na estradi bez skandala, temperamentan i spontan, sa elegancijom sopstvene ostvarenosti, gostoljubivo je otvarao flašu za flašom svog pitkog merloa iz kog je tekla istina uz muziku i poeziju.

“Prepoznaješ li ove stihove”?, pita me puštajući “Kari Šabanove”, zaboravljenog Lesa Ivanovića, koga su mnogi pesnici pozajmljivali ili pakovali u svoj poetski stil iznedren iz raskošnih životnih rima ovog setnog melanholika.

Slušao sam Mišu poznatog beogradskog advokata sa kakvom strašću govori Francuskoj, o dezintegrativnim procesima, o makronizaciji Francuske, o obesmišljavanju svega, o ponoru jednog velikog naroda, o igri senki na političkoj pozornici lutaka ili mrdalica na lancu velikih uloga.

“ Svet je postao sado – mazo scena”, ubacuje se Aleksa, moj brat, vrstan hirurg pospešujući svojim požurivanjem još više našu žeđ ali priču o padu dostojanstva ili globalnom posrnuću, ljudima kao potrošačkoj robi narko-politike i farmako-mafije.

“ Uporedi generala Šarla de Gola sa aktuelnim predsednikom Francuske. Poslednji veliki francuski državnik bio je Žak Širak, ostalo su anemični senke nekadašnjih suverena. Cilj je da se sve dezintegriše i obesmisli. Još pre one karikature na štiklama počelo je srozavanje Francuske. Sada se general De Gol prevrće u grobu”, zamišljeno će Miša, rođeni Čuburac, vrstan poznavalac francuske kulture, ljubitelj vina i lepog stila života.

Prisećamo se natpisa na spomeniku zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu : “ Volite Francusku kao što je ona volela vas”, u vreme NATO zločina prekrečen u crno sa natpisom “ Večna slava Francuskoj koje više nema”!

Kolektivne emocije nacije uzburkao je predsednik Francuske obraćajući nam se na srpskom jeziku. Tim starim političkim trikom zatalasao je javnost. Podelio podeljenu Srbiju.

Njegovo prezime nas asocira na masovno podvođenje na stari bordel, izlizanog nameštaja, pohabanog pliša, ugaženih ostataka nekada prelepe gazdarice i njenog očerupanog stada. To je Evropa kojoj treba sveža krv i živo meso.

“Francuzi su se setili zaboravljene Milunke Savić, heroine upisane u knjigu besmrtnika sveta kao jedne od deset žena ratnika-heroja”, dodaje Miša.

U ovom naletu frankofonske nostalgije prstižu maršal Saraj i general Franše d’ Epere, čiju je slavu uzdiglo srpsko oružje: “Operacije se moraju usporiti jer jer nema komunikacije radi dobavljanja hrane francuskim trupama koje napreduju. Samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije oni nezaustavivo idu napred…To su seljaci, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni,skromni, to su ljudi slobodni,nesalomivi, gospodari svojih njiva. Ali,došao je rat. I, eto tako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije,najistrajnije, najbolje id svih. Te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih vodio,rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine”, ushićeno je govorio Franše D’ Epere.

General Saraj beleži da je uz francusku istočnu armiju jedino ozbiljno računao na srpsku vojsku: “ To je apsolutna istina. Francuzi i Srbi su izvojevali sve odsudne bitke na ovom bojištu”, zapisao je francuski general u svojim memoarima.

Robert Lising državni sekretar SAD izjavljuje: “ Ako se jednog dana bude pisala istorija ovog rata najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija”.

Vraćamo se generalu De Golu i malo poznatoj činjenici o njegovom odlikovanju Dragoljuba Mihajlovića : “ Armijski general Dragoljub D. Mihajlović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja, i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao da vodi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba ne da mira okupatorskoj vojsci, tako spremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame sa onima koji smatraju da se velika zemlja nikada ne može pokoriti surovom zavojevaču”, stajalo je u obrazloženju odluke o dodeli ordena Legije časti za zasluge prvog stepena i francuskog Ratnog krsta.

Na trenutak nastaje tajac nad kojim lebdi pitanje sa kakvom je lakoćom komunizam prepakovao srpsku nacionalnu istoriju zatamnivši ratničku slavu i slobodoumnost srpskog naroda.

Naša predusretljiva domaćica Biljana, profesor univerziteta, poklanja mi knjižicu o francuskoj nobelovki Mariji Kiri: “ Ova žena je primer žrtve za nauku i čovečanstvo. I ona je skoro zaboravljena bez obzira što je prva žena dobitnik Nobelove nagrade i jedna od dvoje velikana dvostrukih nosilaca ovog nekada najvećeg svetskog priznanja iz različitih oblasti”, reče Biljana pružajući mi knjižicu o slavnoj naučnici diskriminisanoj i proganjanoj za života, slavljenoj, poput mnogih, posle smrti.

Na kraju ovog zapisa i podsećanje na heroja novog vremena, majora Binela čoveka koji je, iz sedišta NATO alijanse, izneo planove za bombardovanje Srbije i Savezne Republike Jugoslavije i predao ih generalu Milanoviću, spašavajući, tim odvažnim gestom, nebrojene ljudske živote.

Majora Binela i njegovu ljubav prema Srbima, ne smemo zaboraviti: “Stid me je jer sam video svoju zemlju kako se dobrovoljno upušta u veliku izdaju, pre svega same sebe. Učestvovanje u takvim zlodelu nije moglo da služi francuskom narodu. Ali ono najgore u svemu bilo je što su naše vlasti izdale tradicionalno prijateljstvo dva naroda izgrađeno na nasleđu istorije. Ali osetio sam tada ponos. Iz mog pariskog zatvora osetio sam veliko prijateljstvo prema Srbima, koje su tukli zato što su branili život, kulturu i slobodu…”, stajalo je u prvom obraćanju Anri Binela Srbima.

Ovo je poruka i nama da ne smemo izdati sami sebe, trgujući svojim za svoje, da se svet ubrzano menja, da je država bez saveznika kao čovek bez prijatelja.

Jednom prilikom sam pozvao telefonom svoju poznanicu, u to vreme pomoćnicu ministra u našoj vladi: “ Gde si?”,pitam. “U Parizu?”, odgovara.“ Šta radiš u Parizu?” “Blejim”, čujem sa druge strane.Može li se blejati u Parizu, razmišljam dok mi stiže selfi ispred pariskog kafea Flora.

Nekada smo zavodnički pevušili hitove Aznavura, Montana i Ševalijea uzdisali za Brižit Bardo i Ketrin Denev, za lektiru čitali Dimu, Igoa i Molijera, bili opčinjeni Belmondom, mrzeli Delona zbog ubistva beograđana Stevice Markovića i Miše Miloševića…

Danas od prebogate francuske kulture jedino poznajemo šampanjac, merlo, šardone, sovinjon, burgundac…
Anketa merlo ili Molijer dala bi zadivljujuće rezultate.
In vino veritas!