Срам ме било
1 min read
Чекам на обали надолазечи плимаки талас, овдје познат као „југо“. На графикону италијанског „Венто е маре“ сајта из часа у час јужни дио Јадрана се „боји“ из плаве у жуту, и очекује се и црвену – алармантну боју која значи таласе и до 7 метара висине.
Јасан је сликовити приказ на апликацији за временску прогнозу коју чешто користим: Та нам струја долази са Отранских врата, а до њих од источне обале Средоземног мора, оне која „запљускује“ Израел, Турску, Сирију… Ех, да – Сирија… Отуд нам долази више олуја и струја, не само ова са морa.
Библијску земљу коју управо напуштају у таласима (сличним овим надолазећим са мора), људи који надиру на врата Европе тражећи спас… Спас од чега? Од још једне олује која се црта на небу изнад Дамаскуса… НАТО ( УСА ), у невјерици и по страни „посматра“ у историји незапамћену демонстрацију силе разбијеснелог медведе. А медији већ „броје“ колико дуго ће то тако моћи.
И најављују „Апокалипсу данас“, Спилберговски обрачун, дан када ће се запалити небо и два свијета ударити један на други тамо гдје је и „предвиђено“ – на светој земљи ( и изнад ње ). И шта се то нас тиче? Да ћутимо и да гледамо море, а ко не може море нека гледа зелене горе!
И да пјевамо, и славимо слободу – а слобода је мир! Замислите само колико НАТО, заокупиран оваквим тренутком када оружје звецка гласније него икада, колико гризу за учлањење Црне Горе у НАТО? Да, баш су опсједнути тиме. Опсједнути смо ми, а шта смо ми, ко смо ми? Неодљиво ово асоцира на наше историјске тачке попут – осуде резолуције Инфобироа… Ми ћемо овдје расправљати о свјетским темамам и сврставати се у таборе.
Не, као и тада, тако и сада ( на други начин – суштина је иста ) , овим се народом жели владати на подјелама. „Борби са унутрашњим непријатељем“. „Противницима државе“. И када се учини да их нема, треба их измислити. Треба бацити спицу… „Јеси ли или ниси за“, „је ли црно или бијело“… Док живот протиче поред нас, ми чекамо када ће татин син, наслиједном линијом „на позицији и имућан“, реалан и освјешћен слећи раменима и рећи тати: не могу тата, ја сам дебил, не могу да будем директор, управник, шеф… Нека буде неко други. Е па неће никада рећи. Јер више од свега човјек воли мало власти и моћи.
