Споменици превртљивости
1 min read
Пише: Чедомир Антић
Данашња Црна Гора је себи подигла споменик. Сваки споменик неком појединцу који би био подигнут остаје у функцији једног човјека чији је лични интерес одавно постао једина константа државне политике.
Какво је уопште наслеђе Ђукановићевог режима? Мислим, искључиво његова дуговјечност. Али зар није јасно да такви владари не трпе историјску конкуренцију.
Историја Црне Горе остављена је одавно историчарима. Историјска свијест новонастале нације (и наравно господара који је тридесет година обликује) представља само фрагменте, рите прошлости Црне Горе. Модерни Црногорац, присталица режима Мила Ђукановића, памти само протеклих двадесет година (с одређеним сазнањима шта је било прије), усмјерен је на једнострану и дјелимичну слику Другог свјетског рата, на Божичну побуну, неколико изабраних година из владавине Николе Првог, кнеза Данила и оно мало што је познато из давне владавине дукљанских кнежева и краљева. Толико… Нешто смета због српства, нешто због тежње за демократијом, нешто је неприхватљиво коалиционим партнерима, којима је Османско царство историјска домовина. И када је држао говор пред спомеником краљу Николи, Ђукановић се обраћао последњем владару из лозе Петровића, али је у ствари говорио о свом пројекту… Кад дође вријеме, Ђукановић ће сам себи подићи споменик само се неће знати за шта тачно споменик подиже.
Политика није спорт па да се биљеже рекорди, а и у спорту рекорди не важе када се до њих долази фалсификовањем или уз помоћ државне силе. У Црној Гори свако зна да државу није створио, нити независном учинио Ђукановићев режим, а ако је нешто и постигао он је у ствари свео нацију на себе. Споменик Ђукановићу биће превртљивост, она која је са владара прешла на оно што је остало од државе која одликује Бајдена и ратоборног Мекејна или узима учешћа у међународном линчу Руске Федерације у актулном сукобу око тровања бившег руског агента у Британији. Превртљивост се не да излити у бронзи, а „част и брука живе довијека па није ни потребно. Претпостављам да ће домишљати Ђукановић, који ће се можда поново кандидовати за предсједника Црне Горе, фалсификат овог пута извршити вјештије него 2013. године, и да ће бити прилике да сам себи подигне споменик, пошто ако он неће, не знам ко ће...
Ми у Србији имамо другачије проблеме. Ми имамо двојицу за које би многи жељели да им буду подигнути споменици. Влада Србије најавила је 12. марта, на петнаесту годишњицу атентата на Зорана Ђинђића, првог демократског предсједника српске владе после 1941. године, даће издвојити новац за градњу споменика на Студентском тргу.
Најважнија вијест у вези са том одлуком владе била је да је све учињено захваљујући иницијативи предсједника републике Александра Вучића. Истог чија се странка огорчено борила против Ђинђића, тражила да буде кажњен као издајник и чије се руководство јавно радовало када је убијен. Исти Вучић је не тако давне 2006. године прелепљивао табле с називом „Булевар Зорана Ђинђића. Вучић се није ни промијенио ни покајао, о својим непријатељима и даље говори као о злогласном ДОС-у који је „изгубио Косово, „разбио СР Југославију, „спровео пљачкашку приватизациЈу и „крао гдје год је стигао. Великом ђукановићоидном политичару какав је Вучић не смета што је Ђинђић био вођа и премијер ДОС-а од оснивања 10. јануара 2000. (односно избора владе јануара 2001) до погибије 12. марта 2003. док се ДОС распао 18. новембра исте 2003. године. Ваљда су оних осам мјесеци и шест дана кључни за сва недјела ДОС-а. А можда и нису, пошто му је најбоља министарка бивша Лабусова савјетница Зорана Михаиловић, важан министар Горан Кнежевић који је водио ДС у Војводини до 2008. замјеник му је Ивица Дачић чији је СПС омогућио све владе ДС и ДСС осим у раздобљу од 2001. до 2003. и 2007. до 2008. године дакле без СПС-а су демократе владале свега 4 од 11 година! Да не говоримо о перјаницама београдских напредњака градоначелнику Синиши Малом, који је код Ђинђића био помоћник министра за привреду и приватизацију…
Како ће свој на свога , врана врани очи не вади . По кулоарима се прича да је Вучић Ђукановићу зет , то јест да му је Мило нека даља тазбина. А где има дима има и ватре …
Moram priznati da i Đukanoviću i Vučiću odlično pristaje ova albanska zastava koja im stoji nad „glavom“ jer obojica vrlo prilježno rade na realizaciji projekta „velike Albanije“!