Шпиро Мировић у десетој деценији живота објавио и другу књигу песама

Пише: Петар Ракарац

Много је чуда Светог Спиридона а, за најновије би могло да се кандидује списатељско и уметничко делање у десетој деценији живота Шпиридона – Шпира Мировића. Шпиро је рођен пре 94 године на дан Светог Спиридона, заштитника Кипра, светитеља, духовника и мудраца којима су посвећени велепни храмови у Трсту и на Крфу. Шпиро је по много чему јединствен човек – професор математике, неимар, официр и војни командант, железничар, угоститељ, директор…

Ово је у предговору друге књиге песама Шпиридона – Шпира Мировића под насловом „Звекиром за моазак“, написао адвокат и књижевник ПредрагСавић, који иситче и следеће:

„И ова његова друго збирка песама ,као и прва је огледало српске душе и доказ колико је Шпиро начитан, доследан и образован човек, задојен Његошевом етиком и поетиком .Писао је своје стихове Шпиро у време када су систематски затирани српска традиција Црне Горе и дело и језик на ком је стварао свети владика и владар, највећи песник и мислилац српског рода Петар Други Петровић Његош. И поред тога Шпиро пркосно чува косовски мит доказујући да су Његош, господар Црне Горе и његово дело узор и животна филозофија. Одрастао је на Угњима уз гусле и епску поезију, уз Његошев „Горски вије­нац” и остале мисли и завете које је у своје дело саткао владика. Љубав, правдољубивост и склоност ка историји, традицији, филозофији и духовности православља понео је из дома од ђеда Илије, печалбара – повратника из Америке и оца Ђорђија, краљевог официра“.

Кад описује историју Шпиро показује бриљатно познавање фактограафије и способност да у стихове уметне бројне историјске доказе и поуке. Савић поручује да:

„Док читате сликовито дочаране Шпирове песме понекад вам се учини да су оне и извор оштрих, драматичних и дубоко експресивних звукова. Кроз сликовитост и звучност његових стихова представљају се не само лична искуства и доживљаји већ и приче о догађајима, традицији и историји. Не бежи Шпиро ни од описивања и посебно критиковања актуелних политичких збивања и догађаја. И ту показује своју добру информисаност и доследност. Оригиналност његове песничке мисли сачувана је јер, лектори, редактори и остали уредници нису готово ништа мењали у оригиналним рукописима“.

Мировићева поезија и биографија представљају снажну поруку о идентитету, духовности и култури, а он сам остаје као светионик упорности, памћења и стваралаштва у служби српског народа.

Роћен је у Угњима, селу у цетињској општини. Угњи припадају групи села која чине област познату као Конак, па је, осим што је Угњанин, Шпиро, вели да је и Конаџија. Рођен је на дан Светог Спиридона, па му по њему родитељи и дадоше име Шпиридон. Али због нападалог снега, његово рођење су пријавили тек два дана касније тако да се у документима и због пометње око новог и старог календара, као дан Шпировог рођења води четрнаести децембар 1931.године.

Родио се као прво од седморо деце у породици Ђура (Ђорђија) Мировића и Маше (Марије) Мировић, рођене Лагатор. Детињство је провео на селу и делом на Цетињу до почетка Другог светског рата. Као најстарији унук био је и миљеник његовог ђеда Илије, повратника са печалбе у Америци. За ђеда Илију кажу да је био изузетно паметан. Није уме ни да се потпише, али је толико добро познавао права да ниједан спор са сељанима није изгубио. А отац Ђуро је био официр у морнарици Краљевине Југославије и рат га је затекао код куће на одсуству.

Рат се у овом крају претворио у братоубилачки, па су многе породице завијене у црно. Изгинули су многи Шпирови рођаци и са мајчине и са очеве стране. Шпира је у последњој години рата, са четрнаест година, одвео у партизане његов стриц Саво. Али приликом ослобођења Цетиња Саво бива смртно рањен, па се Шпиро враћа кући. У истој бици бива рањен и његов други стриц Душан.

Послератне године су биле изузетно тешке за Шпирову породицу. Његов отац је неко време морао да проведе у затвору, јер га је неков „прошпијао“ да је прво био у краљевој војсци. Борба за преживљавање осим на мајку Машу, пада и на најстаријег сина и две сестре.

Још као гимназијалац био је сведок комунистичког терора о коме се до скоро није смело причати. Припадници ОЗНе су се свирепо обрачунавали са малолетном децом из породица које нису приступиле партизанима током рата. На позадини његовог гимназијског свједочанства из цетињске гимназије пише да исто важи и без оцена из музичког и ликовног. Разлог је био што су партизани по уласку у ослобођено Цетиње током првих дана пострељали скоро све професоре гиманзије. Наводно због сарадње са окупатором, а све „у име народа“. Иако је важио за доброг ученика, због неспоразума са професорима, напушта, са још неколицином другова, Цетињску гимназију и уписује се у гимназију у Пећи. Ту је и матурирао.

После завршене гимназије, одлази у Београд и уз савете стрица Душана уписује математику и добија стипендију Југословенске железнице. По завршетку школовања ради као отправник возова у разним градовима у Србији: Крушевац, Лапово, Крагујевац, Баточина… Бенефиције које добија од железнице користи да целу своју породицу доведе у Србију како би се трсили беде и сиромаштва. У Крушевцу упознаје своју будућу животну сапутницу Драгицу Васић која је завршавала учитељску школу. Венчавају се и добијају сина Илију који добија име по његовом ђеду који се мало прије тога упокојио. Пошто му истиче обавезно одрађивање стипендије и он се запошљава у школи у околини Трстеника заједно са Драгицом.

Наредне године одлучује да се врати са породицом у Црну Гору. Неколико година су радили по сеоским школама на Бати Цуцкој и Његушима, а потом и на Цетињу гдје се Шпиро запослио у Гимназији како професор математике. У међувремену добијају и ћерку Невенку. Али Шпирова невјероватна проницљивост и далековидост га тјера да купи плац у Бечићима код Будве и тамо почне да гради кућу. Иначе, ово што данас сви сматрају најбољом ствари у економском уздизању породице, тада су сви осуђивали и сматрали лошим потезом. Шпирова породица почиње да се бави туризмом док се Шпиро запослио у трговини где је остао до пензије у коју је отишао као генерални директор. У Будви су добили и треће дете сина Ненада.

Али осим овог кратког записа Шпировог животног пута постоји још много занимљивости из његовог богатог живота. Пре десетак година, као врсни познавалац карташких игара, објавио је и књигу упутстава за играње покера. Читавог живота је сакупљао (и читао) књиге тако да на Угњима посједује позамашну библиотеку. Уз пут се бави писањем и прича. Пре четри године изашла је на свјетлост дана прва збирка његових стихова, а ево сада и друга.. Сво време се бавио и неимарским радом. Осим што је саградио неколико кућа за своје ближње, учинио је све и да Угњи од сиромашног и забаченог села постану права атракција у коју се сада радо враћају сви они који су је, трбухом за крухом, напустили.

Шпиро је у и позним годинама живота доказао велику снагу духа, интелекта и уметничког израза. Његово књижевно дело, пре свега песничке збирке,представљају не само лични омаж, већ и отпор културном забораву српског идентитета у Црној Гори. Уз богату биографију Шпиро се намеће као симбол упорности и стваралачке жилавости.Његово стваралаштво има и документарно-историјску вредност, јер кроз стихове преносине само личне успомене, већ и дух једног времена које не сме бити заборављено.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: