Spasio Rusiju sa ruba provalije: Kako je Putin najveću državu svijeta sa ivice raspada vratio među najmoćnije na planeti

Veliku misiju spasavanja Rusije od sveopšteg haosa i raspada, koji se mogao pretvoriti u građanski rat, Vladimir Vladimirovič Putin je počeo pre dve decenije, 9. avgusta 1999. godine, kada je imenovan za vršioca dužnosti premijera Ruske Federacije.

Intuicija nije prevarila oronulog i zdravstveno skrhanog od alkohola Jeljcina da, ipak, odabere pravog čoveka za ovu misiju. Tog toplog avgustovskog dana, Jeljcin je pred TV kamerama saopštio da je odabrao svog naslednika. A 16. avgusta 1999, kandidatura je u Dumi prihvaćena. Za to da Putin bude premijer glasala su 233 poslanika, 84 ih je bilo „protiv“, a 17 uzdržano.

Jeljcin je dugo tražio naslednika, obećavao je svoju fotelju mnogim gubernatorima i ministrima, među kojima je bio i sada pokojni Boris Njemcov. Na mesto predsednika vlade Rusije, pre Putina, od maja do avgusta „na probnom radu“ je bio čovek takođe iz obaveštajno-policiske elite – Sergej Stepašin.

Ali, Jeljcin je u Beli dom doveo Vladimira Putina.

– Kroz godinu dana će biti predsednički izbori. Odlučio sam da kažem ime čoveka koji je po mom mišljenju sposoban da konsoliduje društvo oslanjajući se na najšire političke snage, da nastavi reforme u Rusiji i koji je sposoban da okupi oko sebe te kojima u 21. veku predstoji da obnove veliku Rusiju. To je sekretar Saveta bezbednosti, direktor FSB Rusije Vladimir Vladimirovič Putin – kazao je Jeljcin.

Prvo putovanje Putina kao premijera bilo je u Magnitogorsk i Oremburg, gde je dugo razgovarao sa radnicima. Činovničkoj vrhušci u tim gradovima posvetio je malo vremena, što je kod njih izazvalo šok.

Putina je zaista dočekao težak posao. Rusija je bila u teškoj ekonomskoj situaciji, trajao je rat na Kavkazu, ginulo se ne samo u Čečeniji… U Dagestanu su teroristi krenuli u osvajanje planinskih sela. Putin je bio energičan, i do 15. septembra teroristi su bili u potpunosti istisnuti iz Dagestana.

Za vrlo kratko vreme uspeo je da pridobije simpatije građana, pa je u martu 2000. prvi put izabran za predsednika Rusije. Glavni zadatak mu je bila borba sa separatistima. On je tada uverio većinu naroda da želi da sačuva Rusiju u granicama koje je nasledio od svog prethodnika.

Pravi rezultati njegovog truda postali su vidljiviji u drugom mandatu. Jedan od Putinovih najmudrijih poteza je bilo saopštenje upućeno oligarsima da će svi imati jednake šanse za rad i da moraju da plaćaju poreze državi u realnim iznosima. To je dovelo do sukoba sa većinom oligarha, koji su do tada ulazili u Kremlj kad god su hteli, jer su pomogli Jeljcinu da, onako bolestan, pobedi lidera komunista Zjuganova. U znak zahvalnosti, Jeljcin im je popuštao…

Kad je Putin naterao oligarhe da plaćaju izvozne carine na sirovine na osnovu njihovih cena na svetskom tržištu, počela je brzo da se puni državna kasa, pa je odlučeno da se što pre vrate stari dugovi, kako Zapad ne bi mogao da ucenjuje rukovodstvo Rusije. Definitivno su se odnosi sa Amerikom pokvarili posle avgustovskog rata 2008. u Gruziji. Američki vojni instruktori su nagovorili predsednika Sakašvilija da krene u oslobađanje Južne Osetije i Abhazije za vreme Olimpijade u Pekingu.

Premijer Putin se pod hitno vratio iz Kine i javno je podržao predsednika Medvedeva u tome da se odgovori žestoko na gruzinski napad na ruske mirotvorce. Za četiri dana, Sakašvili je morao da kapitulira.

Iz tog kratkotrajnog rata rusko rukovodstvo je izvuklo pouke i odlučilo da napravi ozbiljan program modernizacije armije. Putin je shvatio da će Zapad, a pre svega Amerika, poštovati Rusiju ako ona bude imala moćnu armiju. Naravno, Putin nije hteo da ponovi grešku da se upušta u trku u naoružavanju koja je finansijski iscrpila SSSR. Odlučeno je da se ide na asimetrične odgovore, sa ciljem da ruska armija bude sposobna i efikasna, a da njeni troškovi ne uguše privredni razvoj i ne smanje standard građana.

Armijska reforma i modernizacija ruske vojne tehnike su veliki Putinovi uspesi. Zahvaljujući tome, na Zapadu nikome ne pada na pamet da nasrne na Rusiju. Kada je Rusija ojačala ekonomski i vojno, ponovo je postala respektabilna država. Putin je na međunarodnim skupovima, a ne samo kod kuće, počeo otvoreno da kritikuje Zapad i da govori ono što misle lideri malih država ali ne smeju javno da kažu. To je jedan od glavnih razloga rasta popularnosti Putina u celom svetu.

Ma ko šta mislio, Putinov uspeh je i povratak Krima Rusiji. Mada je stanovništvo Krima stalno izražavalo želju da se posle raspada SSSR-a vrati u sastav Rusije, na to ni Jeljcin ni vlast u Kijevu nisu obraćali pažnju. Tek 2014, posle prevrata u Kijevu, na Krimu je održan referendum na kome su se građani velikom većinom izjasnili da žele da žive u sastavu Rusije. Poluostrvo se vratilo matici bez ispaljenog metka.

Usledile su mnogobrojne zapadne sankcije, koje su nanele štetu Rusiji, ali nisu dobro prošle ni zapadne zemlje, jer su usledile kontrasankcije. Jedno je sigurno – u Vašingtonu žele da Rusiju drže u „večnom šahu“. Međutim, u Zapadnoj Evropi sve je više onih političara koji upozoravaju na to da zbog sankcija njihove zemlje imaju veliku štetu.

Bio je neprimetan

Do imenovanja za premijera Putin nije bio među onim političarima koji su često bili u medijima. Tek kad je postao predsednik Rusije, o Putinu je ruska, a zatim i svetska javnost, saznala mnogo detalja, od detinjstva pa do rada kao obaveštajca u Drezdenu i, kasnije, u Skupštini Sankt Peterburga, gde je politički zanat pekao uz gubernatora Anatolija Sopčaka.

Izvor: Novosti