Соња Караџић-Јовичевић: Радован остављен од свих

Растужи ме чињеница колико је мој отац препуштен сам себи у борби за истину и правду, казала је ексклузивно за „Слободу“ Соња Караџић-Јовичевић, кћерка првог предсједника Републике Српске Радована Караџића, који је утамничен у Хагу.

– Једино он нема двојно држављанство, па ни помоћ од било кога. Долазе екипе љекара из Србије и Републике Српске, а само њега нико не обиђе, не прегледа, не пита за здравље. Све породице имају помоћ државе да често иду у посјете, само његова нема, казала је Караџић-Јовичевић у емотивној исповијести за наш лист.

Поштована госпођо Караџић-Јовичевић, рођени сте у Сарајеву. По чему памтите своје дјетињство у том граду? Да ли сте икада након рата посјетили Сарајево и какав је Ваш однос према њему?

– Имала сам дивно дјетињство испуњено љубављу, игром, пријатељима, парковима. Мене су Љиљана и Радован добили на другој години медицине. Одрасла сам на студентским кредитима, али не сјећам се да ми је било шта недостајало. Била сам прво унуче са обје стране, у Сарајеву окружена мајчином породицом, у Никшићу очевом. Мажена и пажена. Друштво мојих родитеља чинили су бројни успјешни људи, професори, писци, глумци, спортисти, познати мајстори и занатлије. Одрастала сам уз њих и градила своја пријатељства. Вољела сам школу и учење. Учила енглески, ишла на балет. И била чувана од стварног стања ствари. Не потпуно, јер се није могло сасвим избјећи сазнање да околности у којима сам одрастала нису идентичне околностима других породица.

Бескрајно ми је смијешна констатација „Сарајево вам је све дало“. Да се Сарајево питало, ништа од нас не би било. Јер, од студентских демонстрација 1968. за моје родитеље све је било успореније и теже. Школовање, напредовање у струци….све. Током тог времена, 1974. године Радован је добио књижевну награду са стипендијом и 10 мјесеци је провео у Њујорку. Сваки дан је полиција долазила и два-три сата испитивала маму о том боравку на „трулом Западу“. Свако писмо је стизало отворено, напола подерано. По повратку је већ имао етикету проамеричког човјека, да би само након 15-ак година био прогоњен од исте те Америке, до данас. Неке књижевне награде које је добијао у слободарским књижевним круговима широм тадашње СФРЈ никада му нису уручене. Мали број јесте, али тек годинама касније.

Професионално, обоје су неуропсихијатри са врхунском едукацијом, ученици најбољег стручног, наставног кадра из Лондона и Загреба.

Ја сам била одличан ђак, уписала медицину и вољела студентски живот. Мој шест година млађи брат, слиједио је пут мојим стопама. Тако да нам то Сарајево ништа није „дало“. Сами смо стварали нормалан живот, учили, радили и живјели скромно, а имали колико нам за такав живот треба. Данас, кроз Сарајево често пролазим, одем пословно или да посјетим старе пријатеље који још нису отишли. Са великим бројем сам у контакту. Ни за њих ни за мене то није оно наше Сарајево. За нас је оно Сарајево умрло у априлу 1992. године и брзо сам га прежалила. Баш брзо. Можда зато што се такав крај назирао годинама уназад. Одавно према њему имам потпуно равнодушан став. И сигурно сам у праву, јер исти став има и мој супруг. Рођени смо и одрасли у истој згради, тако да дијелимо већину искустава, утисака и ставова. Он има и додатно искуство страдања током 25 мјесеци у ратном Сарајеву, прије него што је успио да изађе.

Ваш отац није желио да уђе у политику. Та опција му је буквално наметнута жељом српских интелектуалаца у БиХ. Сјећате ли се тих дана? Да ли Вам је некад, у неком личном смислу, жао што је ушао у политику и што је након ње доживио све оно што јесте, или Вам је у том смислу битнија историјска улога и чињеница да је српски народ поносан на лик и дјело Радована Караџића?

– Није то била жеља само интелектуалаца, него превасходно сасвим обичног, забринутог народа. У њему су видјели вођу какав у таквом тренутку треба Србима – поштен, толерантан, спреман да саслуша, храбар да води, али и спреман да слиједи, лишен сујете, народни човјек и вјерник. Вјероватно га је репутација, о којој сам претходно говорила, на неки начин и сама препоручила. Он је био спреман да помогне у почетку, у оквиру Иницијативног одбора, али није себе видио као вођу. Упорно је предлагао људе са више искуства, професоре, политикологе, правнике. Није ту, међу интелектуалцима, било храбрости да се ико прихвати такве улоге.

Наравно да ми је жао што је и он, и сви ми са њим, прошао и још увијек пролази кроз својеврстан, дугогодишњи пакао због тога. Али, са друге стране, пошто се не може назад, кад је већ тако како је, добро је да је оволико цијењен и омиљен међу Србима. Није лако за живота међу Србима бити омиљен. Знате, будала је свако ко мисли да нисмо могли бирати гдје ћемо живјети. Могли смо. Могли смо отићи и давно прије рата. Било је понуда, нажалост у доба када сам била јако млада и нисам учествовала у доношењу одлука. Као љекари, могли смо се било гдје бавити својим послом, можда отворити и приватну клинику и живјети нормално. Пресудила је везаност за породицу, пријатеље, коријене. Због тога ми је највише жао. Али када смо већ остали овдје, нисмо хтјели да дајемо примјер народу да треба бјежати. Ако бјежи предсједник и његова породица, каква је то порука народу? И тако смо само ми остали. Сви други су се снашли почетком и током рата и обезбиједили породице у окружењу и широм свијета. Многи су то учинили на рачун његовог имена и обезбиједили ужу и ширу фмилију, развили бизнис, згрнули богатство и опрали руке од отаџбинско-ослободилачког рата. Такви данас највише паметују о томе шта је и како требало радити.

По многим српским интелектуалцима, највећа штета нанесена српском народу Дејтонским мировним споразумом јесте препуштање Сарајева и Мостара Федерацији БиХ. С обзиром на то да се ради о градовима које су културно уздизали и кроз историју задужили припадници српског народа, како Ви гледате на тај губитак?

Пречесто слушам тзв. „генерале послије битке“. Заборављају да се етничком измјеном слике БиХ још од седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, промијенило много тога. Тада смо изгубили. Да будем искрена, интелектуалци нису сами бранили ову земљу – бранио је народ. Ако су се идеје развијале код интелектуалаца, храброст, чојство и јунаштво је било у народу.

А да ли је народ могао да брани претходно већ изгубљене идеје? Није. Не ради се ту о препуштању. То је преамбициозан израз и сугерише да смо те градове имали, па препустили током посљедњег рата. Да смо их имали, не бисмо их морали напустити под пријетњом по живот. Не бисмо били истјерани без икаквих права. Не би толике хиљаде људи изгубили животе. Морате знати да делегација Републике Српске у Дејтону није имала право гласа ни у оквиру српске делегације.

Интелектуалци који су тада одлучивали о судбини Срба са ове стране Дрине нису уважавали интелектуалце који су чинили нашу делегацију и при томе нису ни помишљали на борце и жртве које су пале за, фломастером, предате територије. Они који су одлучивали у име нас, давно су прекрижили и Сарајево и Мостар и многе друге крајеве који су вјековима били српски.

Можете ли нам у најкраћем објаснити шта сте све доживјели од завршетка рата у БиХ, па до хапшења Вашег оца? Да ли је ико бринуо за Вас и Вашу породицу и да ли је то икако било могуће, а да се не протумачи као подршка господину Караџићу?

Тешко је у најкраћем описати 12 година сваковрсног малтретирања. Претреси у пола ноћи, буђење наше дјеце са пушком упереном у главу. Превртање станова наглавачке, одношење и намјерно оштећивање ствари, крађа вриједности, фотографија, докумената. Прогони, привођења и вишесатна испитивања у полицији. Пријетње да ће отети дјецу и тако натјерати Радована да се преда. Отмица мог брата и каснија пријетња истим третманом мом супругу и мени. Свакодневни и цјелодневни надзор. Уцјене и понуде од пет милиона долара породици ако га предамо. Истрага Тужилаштва БиХ против моје мајке, брата, супруга и мене, а која је обустављена, због недостатка доказа, четири године након што је Радован већ био у Хагу. Забрана рада све те године за нас четворо. Забрана остваривања било каквих прихода и располагања властитом имовином.

Све то вријеме медијска хајка и пљување више домаћих него страних медија, а без могућности да се огласимо, објаснимо, демантујемо.

Стављање на црну листу САД само чланова Радованове породице и ничије више. Многи су се хвалили по славама, кафанама и сахранама да помажу и нама и Радовану и вјеровало им се. Чудно, с обзиром на то да се то лако могло провјерити. Ми смо били ту гдје јесмо, са забраном да се било гдје помакнемо. Испоставило се да је један број људи заиста сакупљао значајне суме новца за ту намјену, са свих страна, а из којег су затим израсле њихове импозантне личне и пословне империје. Знам за те „брижне“ који су сакупљали новац који до нас никада није дошао. Драго ми је што то знају и они који су имали воље и храбрости да одвајају средства, значајна, током свих тих година. Тихо и не знајући једни за друге. Без кафанског хвалисања. Дакле, могло се да се хтјело. И било би лакше и нама и њему у финансирању одбране.

Само шачица кумова, пријатеља и комшија имала је храбрости да одржава какав-такав контакт и изрази бригу за све нас. Ријетки на улици нису окретали главу и имали храбрости да поздраве. Срећем те исте људе који се данас топе од наметљиве присности, љубави и бриге за Радована. Слично је и са широм фамилијом. Просто ми је непријатно колико је неке погодило хапшење и његова судбина, грцају у сузама, уздишу и, изгледа, много им је теже него мени. Иако се све вријеме нашег страдања нису јавили ни телефоном. Ипак, поред свих сазнања, љубазна сам са свима, иако наши људи љубазност схватају као слабост. У томе је грешка – љубазност није слабост. То је снага воље и карактера да будеш толерантан и према онима који то апсолутно не заслужују. Научена сам да радим оно што пријатељи очекују и што им годи, и оно што непријатељи најмање очекују. И нико ме не може очарати, па самим тим ни разочарати.

Поред свих тешкоћа које сте преживљавали у том дугом периоду, какве су биле Ваше мисли у бризи за оцем? Размишљали сте о његовим данима, гдје је, како је…И какав сте исход очекивали?

– Не остаје вам много могућности. Или је негдје жив или није жив. Ако је жив, молите Бога да је добро, да га ништа не боли, да има хране. Ако није жив, да сазнате што прије, да знате гдје је. А ми нисмо знали ништа и свака варијанта је могла да нам се мота по глави и трује душу. Не постоји добар исход ни у једној мисли коју можете имати у таквим околностима.

Какав сте имали осјећај у тренутку када сте сазнали да је Ваш отац ухапшен? Да ли је тако морало бити и да ли је Србија неком другом политиком могла спријечити изручивање?

– То је невјероватна мјешавина осјећања. Изненађење и радост што је жив и што је добро. Усхићење што ћемо га моћи видјети, загрлити, причати са њим. Понос због начина на који се снашао и живио. Невјероватна прича! Од тадашње званичне Србије, са онима који су јој били на челу, није се ни могло очекивати ништа боље и паметније за све паре које су за то добили. Не мислим да би рјешење било у избјегавању изручења. Рјешење би било у сљедећем реду потеза – када су га већ „открили“, да разговарају са њим, договоре услове предаје, помогну одбрану и обезбиједе фер суђење. Као Срби и као државници, гаранти Дејтонског споразума. То су могли да учине током три дана колико су га држали заточеног у подруму, прије него што ће на сва звона објавити хапшење.

Вјероватно знате да је он био при крају спремања одбране и сетова доказа, са планом да уговори предају почетком 2009. и под условима који неће нанијети штету Републици Српској и Србији. Умјесто тога, урадили су како јесу са покушајем да му одузети компјутер врате пун порнографског смећа и педофилских сајтова, а одузете дискове са спреманом одбраном и доказима да униште. Срећом, ангажовали смо једну дивну даму која је далеко већи ИТ стручњак од тих дилетаната, па су откривени на вријеме.

Оца сте посјетили у Хагу. Можете ли нам рећи нешто о тој посјети?

– С обзиром на високе трошкове пута и боравка у Хагу, у прилици смо да одемо у посјету једном до два пута годишње. Сами финансирамо све трошкове, па онда када уштедимо довољно, тада и идемо. Зато су наше посјете пуне накупљених емоција, актуелних прича, евоцирања успомена. Трудимо се да све то изгледа као нормалан породични скуп у потпуно ненормалним околностима. Сви напунимо батерије за сљедећих 8-10 мјесеци, односно до сљедеће посјете.

Растужи ме чињеница колико је препуштен сам себи у борби за истину и правду. Једино он нема двојно држављанство, па ни помоћ од било кога. Долазе екипе љекара из Србије и Републике Српске, а само њега нико не обиђе, не прегледа, не пита за здравље. Све породице имају помоћ државе да често иду у посјете, само његова нема. А њему, као и осталима, важније од било чега другог јесте да види најмилије. Елем, трајало би дуго да вам набрајам колико неправди и дискриминације још увијек има. Због строгих правила Трибунала, не могу Вам рећи ништа више него што јесам.

Као љекар, наслиједили сте и оца и мајку. Као политичар, оца. Међутим, ако се може рећи, разликујете се од многих политичара, можда баш због разлога због којег сте у политику ушли?

– Има више разлога и сви се могу збирно назвати жељом за нормализацијом живота. Као први предуслов јесте сагледавање истине, једне и једине, о збивањима у БиХ деведесетих година прошлог вијека, као предуслова за помирење и суживот. Без тога се не може напријед. Поражавајуће је да нисмо далеко одмакли од послијератног периода. Рођена сам 22 године након Другог свјетског рата. О њему сам знала из прича, књига, филмова. Али га ни по чему другом нисам осјећала. А данас, 22 године након посљедњег рата, све изгледа као да је завршио недавно. Да се посветимо напретку сваке врсте – привредном, економском, културном, образовном, научном… имали бисмо друге мотиве за надметање умјесто сталног гађања прстом у око. Зато се трудим да радим на тим проблемима, на начин на који мислим да је примјерен једном посланику, љекару, мајци и супруги. Драго ми је ако се разликујем од других политичара. Сматрам то комплиментом и мотивом за даљи рад.

Црна Гора нам забранила чак и одлазак на гробље у Никшићу

-Одузимање докумената, ограничено кретање. Док смо још имали документе, годинама нам је био забрањен улазак и боравак у Црној Гори. Молила сам да ме полицијским аутомобилом само повезу од границе до гробља у Никшићу и одмах врате, али није било воље ни за толико. Од нас 20 из најближе фамилије, двоје је радило, било је седам пензионера, седам школараца и студената, и нас четворо без икаквих прихода. Дакле, бринули смо сами за себе, међусобно, повезани и тада и данас. Задуживали се и живјели „на леру“. Није било помоћи, али је било много начина да је било жеље. А није је било, навела је Соња Караџић-Јовичевић.

Републику Српску видим као земљу могућности

Како видите Републику Српску за десет година?

– Видим је као земљу радних и одговорних људи у свим сегментима. Земљу из које људи не одлазе свакодневно, а у коју они, који су већ отишли, имају жељу да се врате. Земљу у којој је ојачана породица, вриједности подигнуте са ријалити шоуа на богат образовни и културни ниво, а рад, труд и знање цијењени и награђени без условљавања припадности политичким странкама. Као земљу могућности у свим сферама живота, у којој волимо, гајимо и користимо оно што имамо, а не кукамо за свим оним што немамо. Земљу планског грађења и развоја на основу образовне, а не политичке моћи. Земљу у којој закони важе за све, у којој се плаћају порези и види гдје се тај новац улаже. Ону у коју се радујеш да се вратиш гдје год да си отишао. И могу још да набрајам. Утопија? Можда. Ако почнемо данас, за десет година ћемо бити, ако не у тој ситуацији, онда бар на добром путу и ближе циљу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: