Соколска друштва у Краљевини Југославији наставила су свој предратни рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима. Савез Сокола је учествовао на Свесловенским слетовима у Прагу.
Приликом Свесловенског слета у Прагу јуна 1938. Верослава М. Копша, ученица VII разреда II женске гимназије у Београду, одржала је говор у име средњошколаца из Југославије преко радија у Прагу:
„Са неизмерним одушевљењем и радошћу саслушале смо саопштење да смо позване да учествујемо на свесоколском слету, који треба да се одржи ове године у Прагу. Овим позивом нам се пружила прилика да и ми учествујемо у величанственим манифестацијама соколства, и у исто време да се упознамо са знаменитостима једног великог европског града. Наша радост је била у толико дубља и искренија, јер смо знале да ће у братској престоници Прагу наше одушевљење достићи врхунац. Тако жељно и са нестрпљењем очекивани дан нашег поласка је дошао. И већ од првог момента, када смо напустили нашу милу земљу, почеле су да се нижу радости. Оне су се све више повећавале у колико смо се више приближавале границама драге нам Чехословачке. Угодно осећање, које смо носиле у себи, достигло је максимум када смо стигле у Праг. Праг нам се показао у свој својој лепоти под светлим сунчаним зрацима. Са свих страна пријатељски насмејана лица, која су нас топло поздрављала, учинили су да и наше душе буду пуне сунца. Дочек је био тако спонтан и искрен, да смо ми у нашим (личним) узвицима „Наздар” и „Здраво” осећале не само поздраве, већ и изливе оног дубљег осећања, које везује наша два народа. Ми смо срећне што се налазимо у дивном Прагу, и можемо слободно да кажемо, да се у њему осећамо као у својој домовини. То нам је још једном дало потстрека да у будуће све уложимо ради још већег зближења наша два народа и да све наше младалачке идеале положимо на олтар Свесловенства. То ћемо сматрати за свети аманет. Увек ћемо радити на томе, јер нема лепшег, умирљивијег и срећнијег сазнања него кад смо свесне да можемо да кажемо : ја сам своју дужност испунила. На крају срдачно захваљујемо браћи Чехословацима на дивном гостопримству, које су нам указали. Надамо се да ћемо у најскоријем времену моћи исто тако топло и од срца да им га узвратимо у нашој престоници Београду. Здраво !” (1)
Са заоштравањем Судетске кризе 1938. у српској јавности је расла решеност да се помогне Чехословачкој. У томе су предњачили соколи. Дошло је до сарадње Савеза сокола и студентских организација. У великој дворани Унивезритета у Београду 7. јуна 1938. одржана је свечана академија посвећена Чехословачкој, под паролом „Верност за верност”, којој је присуствовало 3.500 слушалаца. На академији су говорили представник универзитета др. Ђорђевић, изасланик Савеза Сокола др. Михајло Градојевић, представник Савеза добровољаца Лујо Ловрић, Н. Бартуловић и студент Иво Рибар.
Лујо Ловрић је поздравио омладину и изразио веру да ће омладина бранити границе. У име студената Ловрићу је одговорио Лола Рибар. Он је истакао спремност омладине да брани домовину и изразио радост своје генерације што се у одбрани независности и слободе налази заједно са „генерацијом огња”. Рибар је изјавио да одбрана Чехословачке представља одбрану независности Југославије.(2) На манифестационом збору у част Чехословачке на Универзитету представник жупе Београд одржао је предавање : „Зашто ми, Соколи волимо Чехословачку ?” Тако је успостављен први директан контакт београдског соколства са универзитетском омладином. Од тога момента започета је обострано жељена сарадња. На седници управе Соколске жупе Београд 21. септембра 1938. написана је адреса и од делегације предата сутрадан 22 септембра 1938. посланику Чехословачке Јарославу Липи. Истог дана увече била је обзнањена чехословачкој јавности преко радија у Прагу. (3)
Соколска жупа Београд је сазвала Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава (Јадранска стража, Савез добровољаца, Народна одбрана, Коло српских сестара….) ради манифестација за Чехословачку. Збор је требао да се одржи 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици (Стари ДИФ). Све позване организације обећале су учешће.
Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда с образложењем да није пријављен а ни одобрен због опште ситуације у свету. Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама (седиште С.С.К.Ј. данас позната као Протокол).
Бранко Чипчић, I заменик старешине Жупе, одржао је говор пред окупљенима. Одушевљена омладина кренула је пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. На Теразијама је поред многих сокола повређен и начелник Жупе Петар Чоловић. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом испред Посланства Чехословачке, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је 25 септембра 1938. Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством, у којој се између осталог истиче : „ … Југословенско соколство верно својој основној словенској мисли, апелује на слогу и солидарност свих словенских народа у овим судбоносним данима; југословенско соколство изриче у духу словенског соколског братства своје топле симпатије и солидарност братском чехословачком соколству и своју непоколебиву веру у победу правде и истине“ .
У одбору за састав резолуције били су др. Владимир Белајчић, касациони судија из Новог Сада и др. Мирко Буић, министар на расположењу, старешина соколске жупе Сплит и члан управе С.С.К.Ј. Резолуција је са једним опширним расписом достављена свим соколским јединицама да је објаве својим члановима. Представници Управе примљени су 25 и 26 септембра 1938. код председника владе Милана Стојадиновића, коме су предали Резолуцију.
Поводом свега што се десило чехословачки „Соколски вјесник“ донео је вест да су југословенске јединице на манифестациони начин изјавиле своју верност Чехословачкој. (4) Чешки соколи су ценили ту подршку сокола из Југославије. После Судетске кризе 1938. у чланку у „Веснику ЧОС” истакли су : „Исто тако болно, још и болније за нас било је то што у одлучном моменту није ишла с нама братска Југославија. Тим захвалнији смо југословенском соколству које нам је код свега тога остало верно и са ганутљивом приправношћу понудила своје животе за нашу слободу. Никад им тога нећемо заборавити.” (5)
После уступања Судета Немачкој соколи су прикупљали помоћ за избеглице из Судета. Соколско друштво Борово приредило је свечану академију 30. 11. 1938. поводом празника 1 децембра, а уједно и поводом 20 година опстанка Југославије. На акедемији изведено је 11 тачака. Извођење „Моравског народног плеса” који су извеле нараштајке морало је на захтев публике бити поновљено. Академију су посетили и представници Соколског друштва Вуковар. За избеглице из Судетских крајева било је сакупљено 1.000 динара. (6) К. Храбец, први заменик начелника Сокола Брно I истакао је у листу „Братство” у Осијеку : „Ви не слутите с каквом помњом пратимо ми у ЧСР шта се код Вас догађа, у братској Југославији. Ви не слутите како смо Вам истински захвални за љубав и братство које нам исказујете сваком приликом, па и у часовима великог весеља и славе на X слету, и у часовима наше туге и страдања у октобру прошле године. Ви не слутите са колико пажње и поноса читамо ваше гласнике. Особито Ваш. Сабирна акција за помоћ наших избеглица, то је Ваше братство оживотворено у дело. … .”(7) После окупације Чешке 1939. соколи су помагали чешким избеглицама које су бежале преко Југославије. Соколско друштво у Великој Кикинди приредило је децембра 1939. соколско вече у оквиру Петрове петолетке. Прочитано је писмо чехословачког посланика у Паризу Осуског, које је упутио соколима и грађанима у Великој Кикинди, захваљујући на гостопримству указаном избеглицама из Чехословачке, у марту 1939. (8)
Соколска друштва у Краљевини Југославији наставила су свој предратни рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима. Савез Сокола учествовао је на Свесловенским слетовима у Прагу. Соколи су за време судетске кризе октобра 1938. заједно са националним друштвима и студентима припремали јавност за одбрану земље. Соколска жупа Београд је сазвала Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици. Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда. Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама. Омладина је кренула пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством. После уступања Судета Немачкој соколи су прикупљали помоћ за избеглице. Чешки соколи су ценили ту подршку сокола из Југославије. После окупације Чешке 1939. соколи су помагали избеглицама које су бежале преко Југославије.
Аутор: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене:
- Вести, „Око соколово”, Београд, 1938, бр. 8;
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 516, 517;
- „Годишњи извештај о раду соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину 26. март 1939. год”, „Око соколово“, Београд, бр. 3 и 4, год. III, стр. 6;
- „Нисмо изневерили тад и никада нећемо изневерити“, „Соколски живот“, „Око соколово“,Београд 1938, бр. 9; „Око соколово“, Вести, Београд 1938, бр. 8;
- „СВИ СУ НАС ИЗДАЛИ, АЛИ МИ НИСМО ИЗДАЛИ СЕБЕ”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 245;
- „Из Вуковарског окружја”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 239;
- „Од срца срцу”,„Братство”, Осијек, 15 марта 1939, бр. 3, стр. 43;
- „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 2;
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
