• Друштво
• Насловна

СЛУЧАЈ ПУКОВНИКА АЛЕКСИЋА: Коме је и зашто сметао Предраг Шуковић?

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Пуковник Радован Алексић

Од самог почетка трајања фарсе у којој се пуковник Радован Алексић сумњичи да је, наводно, у јулу мјесецу 2016. године, покушао убити полицијског службеника Предрага Шуковића, је јасно да се истрага води против погрешног човјека и да је у питању класичан монтирани процес ради заштите стварних налогодаваца и извршиоца предметног кривичног дјела и постизања неких других прикривених циљева.

У вези са овим случајем су константно присутана тумачења да иза свега стоји сукоб интересних кланова и група унутар безбједносног сектора Црне Горе, прије свега полиције, али и самог врха Демократске партије социјалиста што је једно од основних обиљежја њихове владавине.

Покушај убиства Предрага Шуковића је, по свему судећи, дошао као посљедица сукоба тих кланова чије интересе је, дјеловањем свог полицијског тима, угрожавао у дужем периоду. Наиме, Шуковић је, као начелник Одсјека за борбу против организованог криминала и корупције, интензивно сагледавао криминалну дјелатност једне групе лица из државног врха и безбједносног сектора која се првенствено бавила илегалном производњом и прометом цигарета, трговином оружја, али и неким другим криминалним радњама.

Ради се о групи функционера у јавности препознатој као „Мојковачки клан“ на челу са, како се незванично тврди, Душком Марковићем, бившим премијером и Веселином Вељовићем, бившим директором Управе полиције, садашњим савјетником Мила Ђукановића за безбједност.

Треба подсјетити јавност да је дио полиције под руководством Предрага Шуковића истраживао пословање илегалних фабрика цигарета у Мојковцу, нападе на новинарку Вијести Оливеру Лакић али и криминалну дјелатност неких других лица која се доводе у везу са „Мојковачким кланом“, како на државном тако и локалном нивоу.

Нетрпељивост према Шуковићу се појавила практично од његовог постављења за првог човјека Одсјека за борбу против организованог криминала и корупције, мада су неки неспоразуми са Душком Марковићем постојали и знатно раније.

Дуга је историја сукоба Предрага Шуковића са Марковићем и Вељовићем, али и другим лицима, првенствено, како сазнаје ИН4С, са Миљаном Перовићем, Синишом Стојковићем, Мићом Рабреновићем и другим полицијским функционерима, као и неким бизнисменима који стоје иза нелегалних послова са цигаретама.

Наш портал је у сазнању да је Шуковић прикупио обиље доказног материјала о криминалу те групе лица, прикупио мноштво доказа о ангажовању страних држављана за рад у илегалним фабрикама цигарета у Мојковцу, доказе о начину на који су цигарете убацивање на „црно“ тржиште Европске уније, умијешаности других држава у посао са цигаретама, посебно Републике Србије, али и појединих земаља Блиског Истока.

Иако је о свему томе детаљно информисано Специјално државно тужилаштво на челу са Миливојем Катнићем, али и Мило Ђукановић, тадашњи премијер, Предрагу Шуковићу, не само што није дошла подршка са поменутих адреса, већ су објекти његовог интересовања били упозорени на примјену мјера тајног надзора чиме је он уведен у озбиљан ризик по своју личну безбједност.

Међусобна супротстављеност Шуковића са поменутим функционерима је врло брзо из институција система пресељена и настављена ван њих. Сукоб се пренио и на друштвене мреже уз јавне прозивке и иступе у медијима да би на крају дошло до судских спорова, најприје Шуковића са Вељовићем, па затим и Душком Марковићем. То је било вријеме када је Веселин Вељовић више пута позиван и саслушаван у Тужилаштву а инспектор Синиша Стојковић чак и хапшен због притиска на тужиоце у вези напада на новинарку Вијести Оливеру Лакић, што је случај познат и широј јавности.

На крају је и сам Шуковић привођен у полицију због наводних пријетњи и угрожавања личне безбједности Душка Марковића.
Бројне тужбе су поднесене против Предрага Шуковића због тога што је он, како су Вељовић и Марковић тврдили, наводно њима паковао разне афере.

Како су надлежни органи све тужбе против Шуковића одбацили, Душко Марковић је на крају покренуо и приватни спор због наводног угрожавања личне безбједности што је резултирало изрицањем условне казне.

Одмах након тога, дана 11. јула 2016. године, дошло је до рањавања Шуковића у центру Подгорице. Практично истог дана Душко Марковић је, иако га нико ништа није питао, негирао било какву повезаност са тим случајем, да би три мјесеца касније, изјавио да је на „Шуковића пуцано само да би се њему нанијела политичка штета“.

Чудно је да он није никада саслушан на те околности иако се из његове изјаве види да му је познат извршилац кривичног дјела.

Марковић је у то вријеме био координатор служби безбједности а Вељовић секретар Вијећа за националну безбједност. Дужност директора Управе полиције вршио је Славко Стојановић, дужност шефа криминалистике Милован Павићевић, начелника Центра безбједности Подгорица Јовица Речевић, а шефа подгоричке криминалистике Синиша Стојковић – сви блиски тзв. Мојковачком клану.

На челу АНБ, у вријеме напада на Шуковића, се налазио Дејан Перуничић, такође близак Душку Марковићу, иако је раширено мишљење да је он избор Мила Ђукановића, што не одговара истини.

Томе треба додати да је Весна Јовићевић, шефица Вишег државног тужилаштва веома блиска Душку Марковићу, као и тужилац за истрагу у овом предмету Жељко Томковић, иако Томковић важи за личност без интегритета који само извршава туђе налоге.

Уочава се да су у рјешавању случаја рањавања Предрага Шуковића из Управе полиције ангажована само лица која су била у сукобу са њим, што су Весна Јовићевић и Жељко Томковић морали имати у виду.

И коначно – поставља се питање зашто истражни органи, прије свега Више државно тужилаштво, односно тужитељка Весна Јовићевић и тужилац Жељко Томковић нису узели у обзир чињеницу да је Предраг Шуковић имао сукоб са Душком Марковићем, Веселином Вељовићем, Миљаном Перовићем, Синишом Стојковићем, Мићом Рабреновићем и многим другим лицима из сектора безбједности, као и сукоб са лицима – бизнисменима, носиоцима илегалне производње и промета цигарета.

И зашто истрагу и кривични поступак нису покренули против правих починилаца кривичног дјела ако је познато да су од најмање два релевантна извора добили информације о њиховом идентитету. Посебно је отворено питање – зашто је Радовану Алексићу подметнуто кривично дјело ако се зна да он уопште не познаје Предрага Шуковића, нити лица са којима је он у сукобу, а нема, нити је било када имао додирних тачака са пословима трговине цигаретама нити другим пословима које је он истраживао као начелник Одсјека за борбу против организованог криминала и корупције, а нема ни додира са безбједносним структурама Црне Горе.

И најважније – да ли је од стране лица, која су имала сукоб са Шуковићем, дат налог Весни Јовићевић и Жељку Томковићу да истрагу преусмјере према пуковнику Алексићу?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: