Слово о славном, почившем Професору Слободану Бошковићу

Пише: Аћим Јоаким Вишњић

Прва субота у овој 2022. календарској години, у нашем Никшићу, огласила се упокојењем знаменитог никшићког професора свјетске књижевности, који је из прве генерације студената тог славног факултета у Београду, заједно са знаменитим Данилом Кишом, дипломирао и та своја елитна знања потврђивао професуром у славној никшићкој гимназији и, једно вријеме, на Филозофском факултету у овом граду.
Нијесам био ученик ни студент овога професора, на моју огромну жалост, али јесам веома блиски пријатељ, са којим сам често бивао и у његовом дому и по пјесничком и књижевном Никшићу… Наравно разговарајући на многе теме и учећи од њега много, много…
Теме су биле бројне, а најчешће Његош и Достојевски, гдје је он био и остао узор својим бројним слушаоцима и, нарочито ученицима и студентима..
Мени је пријатељство и дружење са професором оштрог интелектуалног и ерудитног погледа, имало огромну част и привилегију, и нарочито, што је био и остао један од најнаклоњенијих тумача и аутор критичких осврта на моје пјесништво, дајући му високо мјесто на аксиолошкој љествици. И због тога је Слободан Бошковић постао и остао и мој велики и неизбрисиви пријатељ.
Велики човјек, за којим тугују данас његови бројни ученици, од Аустралије до свих свјетских дестинација, гдје живе и раде као успјешни и образовани људи.
Професор Бошковић је од оних ерудитних људи који је до највећих висина разумијевао тајне универзума; он је помно трагао за смислом егзистенције човјека и свијета, он је, као и Тесла Бога видио и с њим утврђивао себе трагаоца,
у свом књижевном дјелу,у његовим романима, и у бројним записима, а тек разговорима са саговорницима. Отуда су Достојевски и Његош били његова стална тема и изазови, а сад ћу да посвједочим и ову његову смјелу, боље тврду изјаву, на моје недавно питање о Његошу: Има ли над Његошевим Горским вијенцем, посебно, боље књиге у свјетској књижевности? Не, бритко је потврдио моје питање! Развила се дискусија у његовом дому и било је то славље духа и радост постојања у овом суморном времену и жалосном црногорском контексту, данас! Била је то последња наша интелектуална, агапе трпеза, са славним професором и његовом интелектуалном породицом, која је колико узвишена Слободаном, данас без њега истински болна и подстицајна ка свему што смо с њим имали, славили,учили и заувијек запамтили..
Наставићемо кад нас „сеобе“ одведу оностраном, оном вјером којом се Лав Николајевић Толстој опростио од свога великог пријатеља и пјесника Фета, парафразирам: Ја, пријатељу немам времена да наставим наше разговоре овдје, али ћемо то сигурно наставити с ону страну овога живота!
Са професором се опростила његова ужа породица на завичајном никшићком гробљу Страшевина, симболичног имена, другог дана ове године, у недјељу, на воскресеније, како је језиком Достојевскога именована, а тиме је Богомладенац, нама потврдио да је професору Слободану Бошковићу приређен Свечани дочек на небу!
Драги Слободане Бошковићу, имао си се рашта поново родити и за други живот, а нама твојима, прије свих твојим кћеркама, професоркама енглеске и француске књижевности, Марији и Ани, те супруги Бранки, такође просветару и, најужој родбини, олакшање за огромни губитак!
Мир ти небески и најдубља захвалност и наклоност, у оба свијета!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: