Српски завјет, света земља Космет
Не поштедимо себе,
знајући да имамо и после свега отићи
и с прахом помешати се.
умримо да вазда живи будемо.
Принесимо себе Богу као живу жртву,
не као пре маловременим
и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем,
но у подвигу крвљу својом.
Не поштедимо живот наш,
да живописан пример после овога
другима будемо.
Не бојмо се страха
који је дошао на нас,
ни устремљења нечастивих непријатеља,
који скачу на нас.
Ако бисмо заиста на страх
и губитак мислили,
добра се не бисмо удостојили.
Ми с Исмаилћинима
борити се имамо.
Ако и мач и главу
и копље и ребро
и смрт и живот
ми с непријатељем борити се имамо.
Ми смо једна природа човечанска,
потчињена истим страстима.
И један гроб да нам буде.
И једно поље
Тела наших с костима да прими,
Да едемска насеља светло нас приме.
Данило Бањски
(око1350- после 1396)
Из рубрике „Стојбино српска“, антологија пјесама о Косову коју уређује Милица Краљ.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
