Слободно тржиште, поробљени људи
1 min read
Према оптимистичком сценарију Србији предстоји шест година да промени себе да би ушла у ЕУ. Песимистички сценарио нећу ни да спомињем, јер у ово време нико нема право на песимизам. Но, по цену да ме многи прогласе за непоправљивог југоносталгичара, сада када гледам раднике, који су аутобусима стигли да би протестовали у Београду против предложеног закона о раду, не могу а да се не сетим: некада је металска индустрија Југославије производила тенкове, млазне борбене авионе, хеликоптере, подморнице, дизел-електричне локомотиве, вагоне, генераторе и турбине, делове за путничке авионе „боинг” и „ербас”, делове за свемирску ракету „аријану”, целокупну лепезу апарата за домаћинство, телевизоре…
Извозили смо вагоне у Шведску, мале подморнице класе „мала” такође смо продали Шведској, тенкове М-84 смо извезли у Кувајт, хеликоптере „газела”, које смо производили по француској лиценци, продавали смо француској копненој војсци, јер је производња код нас у Мостару била јефтинија него у Француској. Авионе „галеб” и „јастреб” продали смо Либији, „супергалеб” Мјанмару, топове, Румунији, Индији, Индонезији, ратне бродове Судану и Бангладешу, вишецевне ракетне бацаче Кипру, муницију САД, генераторе Немцима и Французима, трговачке бродове Норвежанима… Металска индустрија је радила не само по војним програмима.
Онда је дошао распад СФР Југославије и уместо социјализма после десет година од распада некада заједничке државе стигао нам је капитализам. У најгорем, неолибералном облику. Сада гледамо последице, што наводи на преиспитивања многих претпоставки и очекивања. Јер, из Шведске смо пре неколико година увезли половне путничке возове и то, замислите, преко једног домаћег бутика одеће, што најбоље сведочи о степену правне државе.
Наши политичари као да су свесно заборавили чињеницу да је било потребно успоставити владавину права пре него што нам је стигао овакав предаторски капитализам. И да радни људи ове земље још памте појмове „социјална држава” и „друштво солидарности”. Није случајно баш у Крагујевцу годинама био југословенски „Барјак самоуправљања”. Истина, сада се то у Крагујевцу малкице променило у корист Италијана, али ако тамо нешто крене, не дај боже, наопако запеваће радничка класа и „Бандијеру росу”.
Дакле, Србија је у економском погледу и даље подељена земља, неколико градова, а посебно Београд, некако и животаре, у провинцији и на селу је сиромаштво. С друге стране, јавни сектор све више троши, државна администрација је прескупа (шта је било са оних 50.000 службених аутомобила?), буџетски дефицит расте до кризних размера, а српски јапији доследно спроводе политику ММФ-а и презриво гледају на егзистенцијалне проблеме обичних људи.
Незапосленост је постала реална политичка претња, влада се плаши да ће ако прогура спорне законе, којима се синдикати противе, бити уличних немира, демонстрација и великих политичких сукоба. Чини се да је тај страх и разложан, иако треба рећи да је садашња власт само наследила многобројне економске проблеме од претходне администрације. Главни „мајстори” транзиционе пљачке ове земље још нису ни службено прозвани, да не причам о процесуирању. Штавише, први политички ешалон тих „мајстора” транзиције спреман је да уђе и у садашњу и у било коју нову власт. И ником ништа, што би рекла бивша браћа Хрвати, „ко је јамио, јамио је”.
Да ли је Србија свесна да је либерална економска доктрина развоја из деведесетих година прошлог века – слободног тржишта и минималне државе – претрпела неуспех, од Аргентине, преко Нигерије до Индонезије? Људи у око 60 држава света су због те доктрине током протеклих 15 година постали сиромаси.
