Слика и (не)прилика предсједника

Пише: проф. др Душан Крцуновић

Предстојећи предсједнички избори стављају на испит колективну интелигенцију и колективно памћење грађана Црне Горе. Досадашњи ток кампање води нас у смјеру заборава, амнестије и амнезије криминогеног система власти, оличеног у актуелном предсједнику, који избором новог предсједника коначно треба да буде поражен и свргнут. У сулудом сценарију социјалне имагинације по коме би главни виновник тридесетогодишњег злопаћења по трећи пут био изабран, црногорско друштво би запало у још дубљу агонију са гримасом пљунуте слике и (не)прилике „свог“ предсједника.
Када је Пикасо завршио свој рад на портрету Гертруде Штајн, поносно јој показујући своје дјело, америчка списатељица нимало није била одушевљена оним што је видјела. Напротив, љутито је негодовала примијећујући да њен лик на платну нема нимало сличности са њеном физиономијом. Непоколебљиви Пикасо одмах је узвратио Штајновој да не треба да се узрујава због очевидне, али привремене несличности, јер убрзо ће она личити на свој портрет.
Уколико нам у предсједничкој утрци побједу поново нанесе (не)уморни вођа DPS-a и актуелни шеф државе кога бије глас да је неприкосновени pater patriae и capo di tutti capi, анегдота из Пикасовог атељеа могла би да опризори суштину и судбину црногорског друштва након предсједничких избора, јер би вјерна слика и (не)прилика друштвене реалности била отјеловљена у новом-старом предсједнику, са вишеструким премијерским и предсједничким мандатима, уз краћа демисионирања са политичких функција због развоја свог приватног бизниса.

Иначе, прилично тачно схватање по коме је политика продужетак приватног бизниса другим средствима, не одговара сасвим портрету нашег предсједника у младости и пролетерским почецима његове меандарске политичке трајекторије која га је у приватни бизнис увела тек са премијерске функције. Како год, Пикасова анегдота са Гертрудом Штајн налаже додатно разјашњење.
У једном запису који се појављује у оквиру Дијалектике просвјетитељства, Теодор Адорно и Макс Хоркхајмер скицирају портрет тзв. „водеће особе“ или, ако хоћете, предсједника свих грађана, како се то овдје каже.

Према још увијек владајућем мњењу, то је особа која се својом индивидуалношћу и снагом своје особности супротставља маси „нивелисаних и стандардизованих људи“ лишених индивидуалности и особности. Али, како нас тридесетогоришње искуство са таквом „особношћу“ учи, доминантно мњење јавности је погрешно. „Водећа особа“ одавно више није никаква очинска фигура, још мање pater patriae, већ заправо лик из гомиле, сублимација било ког јаства из масе, њена пројекција, њена вјерна слика и утолико – неприлика. Збир гласова масе немоћних отјеловљује се у индивидуалности изворно немоћне „водеће особе“ која није ништа друго до „празно мјесто на које је моћ управо пала“, како веле Адорно и Хоркхајмер, оштри критичари масовног друштва. Вођа „није изузетак распадануте индивидуалности“ већ та распаднута индивидуалност у вођи тријумфује и његовим избором бива награђена за своје распадање. Особност водеће особе и вође је само одглумљена или је „функција свог рекламног апарата“, како ће опет рећи доајени критичке теорије друштва. Вишеструке предсједничке кандидатуре „водеће особе“, како су је прецизно описали Адорно и Хоркхајмер, непогријешиви су знак диктатуре и, уз одузимање слободе и достојанственог људског живота онима којима је вођа досуђен, за свој епилог имају пикасовски портрет у коме живи модел, а то су они који бирају свог предсједика као своју слику и (не)прилику, у једном тренутку постаје сличан свом гротескном узору.
Вишеструки повратник на празно мјесто које тренутно попуњава безуспјешно глумећи „водећу особу“, није једини глумац у црногорском политичком позоришту празнине. Утолико досадашњи ток кампање упозорава на опасност да том мизансцену припадну и остали предсједнички кандидати.