Slavko Perošević: Ne čuje se više „Ćao bela“

Sjedim kući, zamišljen i tužan

Zloj sudbini moje misli slute

Sve je stalo ni vjetar ne duva

Čak i ptice na granama ćute

Mrki vuci kroz gore ne viju

Sokolovi ne klikću u letu

Čak ni mravi po’ zemlji ne mile

Strah obuzo’ čitavu planetu

Sjedim kući okružen samoćom

Poput starog Robinzona Krusa

I posmatram kako se Evropa

Bori protiv opakog virusa

Od dalekih norveških fjordova

Sve do Malte i do Gibraltara

Strah obuzo zemlje i narode

Srašna bolest, kontinentom hara

Prelijepom zemljom Italijom

Ne čuju se više serenade

Smrt stravična kosi stanovništvo

Bez razlike i stare i mlade

Pred bujicom opake bolesti

Trne iskra životnoga plama

Suze roni zemlja Italija

Od Palerma do grada Bergama

Ne čuje se više „Sole mio“

Ne čuje se više „Ćao bela“

Tmurni oblak smrti i stradanja

Zavio je gradove i sela

Gledajući te stravične scene

Duša grešna drhti mi od bola

U Grčkoj je utihno buzuki

U Srbiji ne igraju kola

Iz Beča se ne čuju valceri

Nit čardaši ulicama Pešte

U Poljskoj su utihnule polke

U Španiji koride i fešte

Od Berlina pa do Bukurešta

Od bolesti klete svi strijepe

Ne čuju se zvuci balalajke

Kroz Rusiju i kroz njene stepe

Ni’ u zemlji Bosni nikog nema

Da zapjeva jednu sevdalinku

Ni’ pod Lovćen ne čuje se više „Oženio đetić Šumadinku “

Ne čuju se ni frule ni gajde

Ne čuju se francuske šansone

Bože mili što si na nebesa

Od proklete spasi nas „Korone“

Džaba pred njom puške i dronovi

Svi Migovi , Fantomi, Rafali

Tek sad čovjek počo’ je da shvata

Koliko je u suštini mali