Скромном чиновнику Т. који се жали на охолог пријатеља
Фото: Фондација Пријатељ Божији
Пишеш, како ти је загорчан Васкрс ове године. Шта се догодило? Твој најближи пријатељ добио висок положај. Томе си се с прва обрадовао. Али само после неколико недеља он се почео туђити тебе. Не одговара ти на писма, хладан је и кратак у разговору, оставља те пред канцеларијом дуго да чекаш, а иза леђа говори о теби презриво. Не можеш да га познаш. Шта би од онако милог човека? Арапи би рекли; прогутала га столица!
Ако хоћеш, прочитај му ово што ћу ти написати.
Била тако два пријатеља у Арабији. Свако вече седели крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но догоди се да један од њих доби за шеика. Пресели се дакле у камену палату и седне у високу столицу, од седефа. Многи народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хте пустити одмах к себи него га остави да чека пред капијом много дана. Најзад нареди, да му га доведу.
Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумедне све, па се навлаш почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима?
– Тражим тебе, човече, где си? – одговори пријатељ. Па тужно додаде: Док си седео на малој столици, није се видела столица од човека, а сад ето не види се човек од столице!
То се догодило и с твојим пријатељем. Изгубио се човек у високој столици! Но то је тако обична појава у свету, да твоја љутња изгледа смешна. Људи се теже држе на висини него у низини.
О човече, о прашино! Чиме се поносиш? Којим од два ништавила: оним у животу или оним у смрти?
