Сјеме од вердуре

Како Велики пост одмиче, опазио сам да је готово немогуће наћи домаћу вердуру, што у преводу значи поврће.

Буде нешто кромпира, мркве илити шаргарепе, спанаћа, купуса, зеља раштана, и нешто коријенских зачина. Све остало је из увоза, како на обалним зеленим пијацама тако и по (супер, мега; мини, маxи) маркетима.

Људи иза тезге кажу ми како зелена „роба“ углавном долази из Албаније и Италије. А што не из Србије?, питам. Најближа је, најјефтинија, и генетски најмање провоцирана, та „роба“.

Продавци слијежу раменима, уз рјечиту мимику: `беш и Србију и Црну Гору! Тоне јефтиног српског поврћа пропадају усљед неорганизованог система откупа, па тако неудружене у количинама – постају скупље од оне врсте вердуре отпорне на трулеж и пропадање. На глави кеља и карфиола у маркету пише: Увоз. Ништа земља поријекла, ништа произвођач… толико о декларацијама.

У Боки Которској тек понека пољопривредна апотека има сјеме из Србије. Повртне културе сличног укуса, махом ничу из италијанског и холандског сјемена, али није то – то, кажу повртлари. Сваке године се догоди нијанса у разлици, од мириса, преко изгледа, до мисли у које се вердура претвори када се нађе у устима. На сву срећу, жућенице у понуди има увијек. Cichorium intybus на обали има статус стоног бренда. Зато ме порадовало појављивање „Књиге о жућеници“ из пера двоје заливских аутора.

Жућеница је најпознатија медитеранска дивља јестива биљка. По листовима је слична маслачку, али цвјета плаво, не жуто. Укусна је, здрава и јефтина, ако је други бере за нас, иначе је бесплатна. Пржењем коријена добија се цикорија – алтернатива за кафу.

„Књига о жућеници“ са 120 рецепата од само једне биљке није откровење по свом обиму, фотографијама или опреми. Откровење је што први пут у историји уздиже кажипрст – и спушта га на рецкави листић који је пријатним, помало горким укусом, исхранио генерације Примораца.

Током већег дијела године ова трава може људе либерати од глади.

Будимо писмени, предлажем, и читајмо знаке времена. Кључне ријечи могу да буду: ГМО храна, депопулација Земље, хемијски трагови на небу…

Супермаркети су затворили породичне бутиге с прехрамбеном робом, а мегамаркети су поприлично нашкодили институцији приморске Пјаце. Небитно је по поенту да ли је хипермаркет већи од мегамаркета – упозоравају они који виде иза окуке наших дана – јер се стварно не може да замисли хаос који би настао кад би неко ставио кључ у браву супер-продавница, што су нас научиле да и векну хлеба и сир од птичјег млијека можемо да купимо 0-24.

Као човјек који има жућеницу у крви од 1694, осјетио сам потребу да пријавим како домаће сјеме нестаје на наше очи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: