Sjednica Vlade posvećena tragičnom događaju na Cetinju zakazana za danas

1 thoughts on “Sjednica Vlade posvećena tragičnom događaju na Cetinju zakazana za danas”

1. Skinuto sa FB profila Duška Kovačevića

   CETINJSKI MASAKR

   Miroslav Vlahović GEDŽA

   Esej ili mini studija o cetinjskoj tragediji kroz jedan ozbiljan interdisciplinarni metodski postupak:

   ???? “Svaki značajan, dramatičan zajednički doživljaj neke zajednice, baca novo svetlo na odnose u njoj, čini da u prvi plan kolektivne pažnje izbiju opskurne strane njenog bitisanja.
   I čovek sam, i zajednica koja se suoči sa takvim događajem, pred izborom su da ga vide kao prost hir sudbine ili da se zapitaju odakle, kako i zbog čega je do toga došlo.
   Racionalan čovek i, pretpostavljam, društvo jake unutrašnje kohezije i razvijenog odnosa poverenja među njegovim članovima, doživljavaju promenu razmatrajući uzroke koji su do tog događaja doveli, njegove posledice i, tražeći odgovore, usvajaju i najbolnije pouke kao svoje kolektivno iskustvo kojim će preduprediti ponavljanje te nesreće.
   Tako, valjda, nastaju zajedničke vrednosti, jača se osećaj međusobne solidarnosti i čovekoljublja.
   Čovek koji beži od istine, i društvo koje nema mehanizme da, na opšte dobro, odgovori na ovakve izazove, racionalizuju svoje delanje, koje ih je do tragedije i dovelo.
   Čovek pojedinac beži u samoobmanu, a kolektiv u lažni mit i predrasude, svaku vrstu kolektivne psihoze koja ga odvaja od stvarnosti i vodi u dekadenciju.
   U opadanje njihove moći da opstanu.
   Cetinjski masakr je nagnao svakog racionalnog čoveka da se zapita kako je do tragedije došlo.
   Bolest počinioca, kao pokretač događaja je opisana i jasno definisana. Psiholog Rade Cerović je dao jasan opis psihološkog poremećaja od koga je počinilac patio, počiniočevog doživljaja stvarnosti i njegovog reagovanja u tim okolnostima.
   Time je, za čoveka koji poštuje tuđi bol i nesreću, koji ima samilosti i osećaj mere, završeno svako interesovanje za materijalnu stranu ovog događaja.
   Onaj drugi deo objašnjenja, odnosno odgovornost države, odnosno vlasti, odgovornost društva, odnosno kolektivnih vrednosti sa kojima se identifikuje zajednica u kojoj se ovo desilo, su mnogo složeniji i, na svoj način, jednako tragični i upozoravajući.
   Sav taj istorijski nanos je rezultovao, kao i svugde, određenim mentalitetskim karakteristikama lokalnog življa.
   Tako i time produkovani mentalitet se odrazio i odražava na društvenu stvarnost, na socijalni ambijent, na sasvim konkretne odgovore na izazove vremena i, najbanalnije, dao je okvir javnim manifestacijama tih mentalitetskih osobenosti, delovanju veoma širokog kruga tamošnjih ljudi u sferama politike, umetnosti, novinarstva, društvenh mreža i javnosti u najširem smislu.
   Dakle, da konkretizujemo, od fejsbuka do Milorada Popovića, vrha crnogorske kulture i umetnosti i crnogorske misaonosti uopšte.
   Od cetinjskih patriotskih navijača, do spec. dr Purlije, psihijatra, koja je dala značajan, doduše nehotični, doprinos shvatanju okolnosti i atmosfere, intelektualne i, što da ne, mentalne potke na kojoj je istkan taj sag živih boja koje se prelivaju najpre u sivilo pa u teški, totalni mrak.
   To teško sivilo i mrak su obojali, najpre javnu scenu u ovom državnom provizorijumu ovde.
   Najpre ovaj tragikomični državni provizorijum, pa onda i naše obične živote. Nas koji se nismo spasili pošasti čiji smo sadržaj i dimenzije davno videli.
   Ušavši u institucije ovog Provizorijuma, taj mrak je postao standard delovanja tih institucija.
   To jest, cetinjsko ludilo više nije zajebancija.
   Ono je državna politika i državno sponzorisan kulturni obrazac.
   U Karadagu se pod pojmom “država“ podrazumeva sav državni aparat, paradržavne institucije, javna preduzeća, velike tajkunske firme, banke, kriminalni gangovi, samostalni kriminalci, pa sve do komšije špijuna iz ulaza ili ulice.
   I, ovde je momenat da se vratimo masovnom ubistvu i nekim konkretnim pitanjima o odnosu države prema ubici i čoveku koji je ubio ubicu.
   Dakle, ubica je višestruki povratnik u nasilničkom ponašanju, nepravosnažno osuđen za isto delo i upućen na psihijatrijsko posmatranje, a njegov ubica je već jednom bio ubica, uz to pod još aktuelnom istragom za terorizam.
   Obojica su imali oružje i uredne dozvole za posedovanje tog oružja. Niko im to oružje nije privremeno oduzeo, mada je veće pitanje- ko i kako im je dao dozvolu za to oružje?
   Mala digresija- U MUPu i Upravi policije im 2825 službenika, 2398 Crnogoraca i 149 Srba. Dakle 84,88% Crnogoraca i 5,27% Srba.
   U MUPu i Upravi policije bi trebalo, odnosno moralo, da bude 1271 Crnogorac i 791 Srbin. Dakle 642 Srbina više i 1127 Crnogoraca manje.
   Logično je pitanje- Da li su i dozvole za oružje dobijane u istom odnosu?
   Da li su ubice sa Cetinja bile favorizovane zbog svoje nacionalnosti?
   Apsolutno da.
   “Država“, shvaćena na pomenuti način, računala je sa neformalnim, paravojnim jedinicama, šta smo jasno videli prilikom ustoličenja mitropolita, sa sve komandom bivšeg, ali bivšeg šefa policije Veselina Veljovića.
   Da li je “država“ odgovorna za masovno ubistvo na Cetinju, kao što je to naglasio Dragan Rosandić?
   Da. Odgovorna je.
   Da li je popuštala “komitama“?
   Apsolutno da.
   U slučaju obojice, to je više nego očigledno.
   Da nije podilazila “komitama“ i računala sa njihovim borbenim potencijalom, neučvršćena vlast Vlade Dritana Abazovića, uz pritisak delova kriminalno policijske hidre pobeđenog režima koja još opstaje i obnavlja se, “komite“ bi bile razoružane. Bar oni za koje je, kao za pomenutu dvojicu, očigledno da ne smeju da poseduju oružje.
   Da li bi žrtve masakra na Cetinju, u tom slučaju, bile žive?
   Monogo verovatnije nego pod okolnostima uslovljenim nedelovanjem državnih organa.
   Imali bi oni “kriveno“ oružje?
   E, onda “država“ ne bi bila direktno odgovorna. Ovako jeste.
   Da li je nacionalnost ubica bila presudna za takav odnos “države“?
   Dok su brojevi u MUPu i Upravi policije ovakvi kao sada, nikakve sumnje nema da je odnos “države“ opredeljen nacionalnom pripadnošću ubice. I jednog i drugog.
   Ova teza je teško oboriva.
   Ako se doda podatak da u Vrhovnom, Upravnom i Ustavnom sudu ima 99 zaposlenih, od kojih je samo 1 (jedan jedviti) Srbin (sudija Ustavnog suda Milorad Gogić, koliko ja znam), onda je slika bede i nesreće u kojoj živimo kompletna.
   Ovakvi odnosi u broju zaposlenih Crnogoraca i Srba, i uporno ignorisanje ovih zapanjujućih činjenica, slika su hipokrizije crnogorske politike javnosti i javnosti uopšte.
   Ta hipokrizija počiva na ubeđenju da su istorijska inercija Srba i vrednost cetinjskog mita beskonačni.
   Nije tako.
   Kako običan čovek da pojmi povezanost istorijskog i kulturnog nasleđa, etnološke karakteristike tog prostora i savremenog obrasca dominantnog mišljenja i ponašanja tamošnjih ljudi?
   Kako običan čovek da objasni prelivanje tog obrasca i njegovu dominaciju i van “Doline bogova“?
   Pitanje vredno hiljada stranica i angažovanja mudrih i, pre svega, odgovornih ljudi. Odgovornih prema istini.
   No, da tih ljudi ovde ima, ne bi bilo ovako kako je.
   Nema ih.
   Zato su u prvi plan pažnje šokirane javnosti izbile ličnosti zapanjujućih profila, direktori policije, sada već slavna dr Purlija, umetnički stvaraoci ili, ako im se ćefne, diplomate, zatim pomenuti bardovi nacionalne kulture i, najposle, fanatici Duboke države oličeni u NVO agentima stranog uticaja.
   A kako bi to izgledalo da ne izgleda ovako kako izgleda?
   Izgledalo bi bolno, surovo, ali oslobađajuće.
   Izgledalo bi kao beseda režisera Zdravka Velimirovića na Crnogorskoj akademiji nauka i umetnosti, u kojoj je postavio sledeće, sablažnjavajuće pitanje-“Kako to da je iz naroda koji se isticao svojom etikom i moralnom postojanošću izrasla generacija mladih ljudi koji se diče time da spavaju sa babama na Zapadu, pa ih ujutru opljačkaju i plen pobednički donesu na Cetinje?“
   Akademik Mijat Šuković je demonstrativno napustio salu rekavši da on to neće da sluša.
   Zdravko Velimirović je na to mirno odgovorio-“Ja imam sate i sate snimljenih ispovesti tih ljudi.“
   Šuković je otvorio bocu iz koje je izašao novi crnogorski duh, koji je naselio tu instituciju, stvorenu samo da bi bila dekor novorođenoj naciji. Novi crnogorski duh, lišen kritičke svesti, zavladao je Karadagom.
   Postao je pravilo. Norma.
   Jami Rifenštal, državna filmska i pozorišna hroničarka crnogorskog rinašimenta, snima film o tome zašto su Crnogorci lepi i visoki, uvodeći narcizam podlovćenskih ovcokradica u legitiman, odnosno dominantan umetnički izraz.
   U novu estetiku.
   U kanon.
   Rasizam crnogorskih intelektualnih bogalja je izašao na veliku scenu.
   Počela je masovna proizvodnja nacionalnih veličina, bardova i klasika, akademika, slobodnih intelektualaca i druge mileti.
   Tako je uspostavljen mizanscen za koji nas crnogorski nacizam ubeđuje da je konačni, neoborivi, hiljadugodišnji, jedini logični i legitimni raspored u Karadagli mahali.
   Kako kaže bard crnogorske, kažem, misaonosti, dobitnih svih državnih nagrada i svih davanja Ministarstva kulture, slavom ovenčani, u letopisu večnosti za zauvek zapisani, Milorad Popović-“Crnogorska nacija je temelj i stub crnogorskog društva.“
   Odakle čoveku ova ideološka postavka? Šta to on pod pojmom “društvo“ podrazumeva i kako je podeljen ostatak uloga u toj njegovoj projekciji odnosa u Karadagli vilajetu?
   Gde sam tu ja? Gde je nas 200.000 Srba?
   Šta je naša uloga, naš mogući domet i šta da radimo sa našim osećajem pripadnosti našem širem nacionalnom i kulturnom krugu? Šta je sa našim istorijskim i kulturnim nasleđem?
   Šta je sa našim potencijalnim kapacitetom da, kroz politički i parlamentarni sistem, legalno i legitimno, dekonstruišemo sandžak Karadag?
   Mi nismo lepi i visoki kao Crnogorci, ali nas ima toliko da ne smeju da nas prebroje.
   Iz kog je nasleđa i istorijskog iskustva Genije izvukao ovu misao?
   Na šta se oslonio?
   Veseli odgovor nam donosi viralna dr Purlija.
   Gledajući njene zapanjujuće nastupe, nadrealne kao Nikolaidisovo postmoderno jedenje govana, imao sam flešbekove u doba sedmog osnovne, kada su nam već bile neozbiljne i budalaste priče kako za Crnogorce ne važe gravitacija, oksidoredukcija, i kako se oni kreću i održavaju u životu po pravilima koja za druge ne važe, kao što za njih ne važi ovaj svet ograničen matematičkim aksiomama.
   Kaže nam, dakle, dr Purlija, da su Crnogoci “gospodski ljudi“, da su hrabri, da imaju smisao za humor, da je za njih normalno ono šta je za, valjda kastrirane ili retardirane, Vojvođane nasilničko ponašanje. I čovek taman pomisli da ona, kao specijalista za ljudsku psihu i uticaj nasleđa na nju, objašnjava te fenomene kao recidiv prošlosti i devijaciju u zajednici koju analizira, a ona, u stvari, iz pozicije člana te zajednice objašnjava da baš ta devijacija i ta bolest tu zajednicu čini superiornom.
   Ne bi bio problem da je crnogorski obrazovni sistem propustio jednu neobrazovanu, nestručnu i neinteligentnu dr Purliju.
   Dr Purlija, kad se stavi u red sa direktorima podgoričke i cetinjske policije, zasija u punom sjaju, biva osvetljena kao društveni fenomen i pravilo. Biva postavljena u logičan red, u kome su i Rifenštal Vojvodićka i Milorad Popović, direktori cetinjske i podgoričke policije i Kavački klan, i sudija organizator šverca droge i ubica Duška Jovanovića.
   Dr Purlija je pravilo, arhetip, uzor, obrazac, šablon.
   Zato oni ne vide kako je cetinjska tragedija osvetlila pogubnost nasleđa koje afirmiše nasilništvo, postavlja ga kao vrhunsku vrednost po kojoj se Crnogorci odvajaju od drugih i uzvisuju nad drugima.
   Pogubnost nasleđa koje ne sadrži dileme i kritičko preispitivanje tih pogubnih temelja identiteta i time stavlja dvojni moral i hijerarhiju moći iznad istine i slobode.
   Cetinjska tragedija je osvetlila, za one koji žele da vide, i potpunu nefunkcionalnost sistema državne uprave, raspad, odnosno antagonizovanost zajednice koja je ograničena državnom međom Karadagli vilajeta i nekompetenost službenika njegovog državnog aparata, koja predstavlja otvorenu opasnost za ljude koji tu žive.
   Velika, dugogodišnja žrtva cetinjskih nasilnika, pokojni Predrag Vukić, mi je pričao o atmosferi u kojoj je rastao i živeo. Dramatične sage o svom odrastanju i odnosu prema sredini je završavao idejom da za Cetinje nema leka, ali da Srbi treba da se rukovode parolom “Nacionalno razdvajanje- građansko pomirenje“.
   Posle svega, hladna distanca i podela javnog prostora, osvajanje svog dela društvenog proizvoda od strane Srba, puna afirmacija prava srpske nacionalne manjine i odbrana Srpske pravoslavne Crkve su način i put da se predupredi neko novo zlo.
   U filmu “Bouling for Kolombajn“ američki režiser dokumentarnih filmova, Majkl Mur, govori o fenomenu masovnih ubistava u Americi.
   Pokušavajući da odgonetne razloge za nesrazmerno veliki broj ubistava u Americi u odnosu na druge razvijene zemlje, Mur je, kao mogući razlog za to, naveo da američke TV mreže periodično produkuju vesti o pojavi novih opasnosti, od afričkih pčela ubica do afroamerikanaca i latino prestupnika, stvarajući potpuno neosnovani stereotip o permanentnoj ugroženosti građana i, uzgred, demonizujući ove dve manjinske zajednice.
   Ovaj film je snimljen pre dvadeset godina i te okolnosti i stereotipi o manjinama u Americi su se promenili, ali užasava paralela koja se može izvući iz demonizacije Srba od strane crnogorske politike i medijuma sa jedne i demonizacije latinosa i afroamerikanaca sa druge strane.
   O širenju doživljaja opasnosti od Srba je suvišno govoriti. To je tridesetogodišnja konstanta življenja u Karadagu
   Mur dalje upoređuje Detroit sa američke, i Vindzor sa kanadske strane iste reke, podvlačeći dramatičnu razliku u doživljaju i odnosu prema afrokanađanima i “žutima“ kojih ima procentualno jednako kao u Americi.
   Broj ubistava u Detroitu u odnosu na taj broj u Vindzoru je nesrazmerno veći.
   Zapanjujuće je to što je na kanadskoj strani ima jednako, ili čak više imalaca oružja nego na američkoj. Što je oružje jednako tradicija i u Kanadi kao i u Americi.
   Mur podvlači i sadržaj televizijskih vesti koje nisu dramatične i pune nasilja kao u Americi.
   Da ne postoji napetost i strah od zajednice, ne postoji nepoverenje i svest o potrebi za nasilnim odgovorom na izazove.
   Ne možemo da se otmemo utisku da je atmosfera permanentne napetosti i insistiranja na osećanju ugroženosti, kod počinioca masakra na Cetinju, imala, morala da ima uticaja.
   Iole zdravo društvo, sa minimumom međusobnog razumevanja njegovih članova, povelo bi razgovor na tu temu.
   Ta rasprava je u Karadagli vilajetu nemoguća.
   Bilo koja rasprava o celini društva je ovde nemoguća.
   Sve će da ostane kao što je bilo, sem žrtava koje niko ne može da vrati.
   Nikakve pouke se izvući neće.
   Kada bi postojala svest i volja, bilo bi najpreče da se povede razgovor o bezbolnom prizemljenju megalomanskog projekta države koju svi izdržavaju a služi samo jednima. Taj projekat je nemoguć i dalje insistiranje korumpirane državne i pripadajuće joj kriminalne strukture na njegovom održanju vodi u dalje konflikte, u intenzivnije obračune.
   Kako bude nastupala materijalna beda, taj dijalog će biti sve manje i manje moguć.
   I biće kasno.
   Takvo stanje i takve perspektive pobuđuju našu brigu za sopstvenu budućnost, menjaju naš doživljaj društva i naše prioritete. Čine da svoje interese još jednom preispitamo i potvrdimo ili ih nanovo definišemo.
   I tako je odavno, samo je ova tragedija, kažem, bacila novu svetlost na ovo šta svi znamo, a o čemu skoro svi ćute.
   Jedna jasna misao i definisani osećaj koji sam imao povodom cetinjskog masakra su me iznenadili. Naime, i pored ljudske solidarnosti, i pored jasne svesti o obimu tragedije i činjenici da su žrtve i deca, pored užasa koji sam osetio, nisam osećao da sam izgubio nekog bliskog.
   Kako se to dogodilo?
   Kako je stvoren osećaj da moje saučešće ne bi bilo dobrodošlo?
   Trideset godina ubeđivanja da sam arhineprijatelj i oličenje zla, odvajkada do danas i zauvek, stvorili su kod mene jednu odbrambenu psihološku barijeru koju cetinjska tragedija nije razbila.
   Ubedili su me da je sve meni sveto prevara, laž i nedostojno. Napadali su sve šta sam ja na Cetinju voleo i smatrao svojim.
   Ubedili su me da je tako.
   Jasno su mi stavili do znanja da će sve, šta mogu da promene kod sebe, promenti, da ne bi ličili na mene, da ne bili kao ja.
   Užasnut sam tragedijom, ali bih se povukao iz prvog reda onih koji učestvuju.
   Naravno da i u osećanju žalosti i saosećanja postoje gradacije.
   Bar smo to videli u tragedijama koje smo doživljavali devedesetih i dvehiljaditih.
   Bar su nam “Majke Srebrenice“ pokazale kako je to biti hladan, mrtav hladan, prema ubijenoj deci onih drugih.
   Tu sam, ipak, u značajnoj moralnoj prednosti u odnosu na njih”.

   4

   Odgovori