Ширење НАТО-а на исток: Између обећања и обуздавања

Пише: Александар Стојановић

Питање контроле простора је питање од суштинског значаја за геополитичку праксу. Једноставно, имати утицај на политичке, безбедносне и економске прилике у неким, стратешки битним земљама, представља нуклеус спољно-политичког деловања великих сила. У томе, наравно, нема ничег новог, и то представља константу политичких активности у времену и простору „од кад је света и века“.

Пренесено на савремену, како би то рекао амерички геополитичар Збигњев Бжежински, „глобалну шаховску таблу“, вишком моћи у контексту дириговања прилика у другим земљама, служе се светске суперсиле, а пре свих, Америка. Она то чини, самостално или као најважнија чланица најмоћнијег војног савеза на свету – НАТО-а, вођена, пре свега и изван свега, својим интересима и циљевима, неоптерећена реакцијом оне друге стране на чију штету се ти и такви интереси операционализују, наводи се у анализи коју је објавило Удружење грађана Центар за истраживање безбедности (ЦИБ) на свом сајту.

Током хладноратовског надметања, Вашингтон је на сваки начин покушавао да сузбије утицај свог идеолошког непријатеља – Совјетског Савеза. Један од, историја ће показати, најефикаснијих начина, било је доследно спровођење доктрине обуздавања – корпуса мера са циљем контролисања прилика у државама на рубном делу евроазијског континенталног масива. Американци су то чинили, са већим или мањим успехом, што кроз апсорпцију земаља у НАТО (Шпанија, Италија, Грчка, Турска), што кроз подршку политичким режимима (Израел, Саудијска Арабија, Пакистан и Јапан), а што кроз интервенције војне природе – у Авганистану, Вијетнаму и Кореји.

Све наведене активности у великој мери утицале на исход Хладног рата, а своју употребну вредност имају и данас, кад мета напада (у циљу стратешког исцрпљивања) више није СССР, већ Кина, али и Русија.

У том смислу, посматрано кроз призму геостратешке релевантности простора у Европи и Азији, врло  важно место заузима подручје источне Европе. По неким геополитичким концепцијама („срце света“ Хелфорда Мекиндера), управо ту лежи одговор на питање ко ће остварити глобалну доминацију. Због тога, између осталог, не треба да чуде напори западних земаља да у овом делу света остваре надмоћ, као ни тежње Русије да контролише политичке прилике у суседним земљама, насталим након растављања некадашњег „социјалистичког лагера“.

Да у претходним редовима има истине, довољно илустративно говоре напори и једне и друге стране да остваре утицај у земљама балтичког приобаља, Пољске и нарочито, Украјине.

Баш због дога, а узимајући у обзир актуелни развој догађаја у свету међународних односа, треба нешто више рећи о  ширењу Северноатлантског савеза ка границама Русије.

Експлоатација тријумфа

Када су, крајем осамдесетих година двадесетог века, у Совјетском Савезу, спровођени „гласност“ и „перестројка“ – реформски процеси намењени друштвеној и тржишној либерализацији бастиона реал-социјализма, по узору на земље Запада, чинило се да свет клизи у време међународне сарадње.

Тако су макар лидери Америке и СССР-а, Роналд Реган и Михаил Горбачов, покушавали да објасне перспективу међународних односа. Једна од полазних основа за тај оптимизам, био је усмени договор двојице моћника да се НАТО неће ширити према истоку.

Иако је оправдање постојања Алијансе и теоријски и практично већ било у проблему – након декомпозиције Варшавског уговора, НАТО је остао без главног опонента на светској сцени чије је деловање требало сузбити, назнака за гашењем Северноатлантског савеза није било ни на помолу. Горбачов је, изгледа, хтео да спаси што се спасити може.

Ипак, врло брзо се показало да се ради о једностраним уступцима, те да НАТО никако нема намеру да стане са валоризацијом тријумфа у никад званично објављеном „рату“ са конкурентима с оне стране гвоздене завесе.

Томе у прилог говоре и стратегијски концепти НАТО-а са почетка и краја деведесетих, којима се Алијанси омогућава деловање и ван граница земаља чланица, као и офанзивно дејство. На тај начин се мимиоилази дефанзивни карактер члана 5 Северноатлантског споразума који дозвољава колективну одбрану уколико је нападнута чланица Алијансе. НАТО је и формално истакао експанзионистичке циљеве.

На руку је ишло и руско посртање, обележено кризом власти и „економским геноцидом“- погубним друштвеним приликама у пост-совјетској Русији. Отпочео је процес ширења НАТО-а, са фокусом на све оне „незадовољне и незбринуте“ политичке системе настале распадом некадашњег СССР-а. Источна Европа је постала један од евро-атлантских приоритета.

Ново доба је дошло.

Шах глобалних размера

Данас, тридесетак година од тих дана, што шта се променило на „великој шаховској табли“. Најпре, америчка надмоћ није толико убедљива као онда. Ни Русија више није на коленима. Ипак, и поред свих промена, чини се да рефлексије на дане фамозног „хладног рата“ још увек нису дефинитивно ствар прошлости.

Томе макар сведоче геополитичке актуелности – преговори Вашингтона и Москве око безбедносних гаранција у Европи, а поводом кризе у Украјини.

Позиција Америке је да Руси морају одустати од (за Пентагон, очекиване) војне инвазије на Украјину. Руси, с друге стране, захтевају заустављање ширења НАТО-а ка истоку. Ни једна ни друга страна не одустају од својих захтева, те се чини да су преговори у, шаховским речником речено, „пат позицији“.

Суштински, за Русе би било неприхватљиво да Украјина (која већ спроводи пакете сарадње са НАТО-ом, што појединачно, што преко Партнерства за мир) постане пуноправна чланица, јер би то значило дугорочну безбедносну деградацију западне границе. Ближе Балтику, она је већ под притиском, пошто је Алијанса већ избила на руске границе преко Летоније, Естоније и Пољске. На тај начин, територија Украјине добија на додатној важности.

Западни савезници пак, покушавају да на сваки могући начин компензују трагично доживљено губљење Крима који се, након Хрушчовљевог уступања Украјини 1954., вратио под „шапу руског медведа“ 2014. године.

Геостратешки гледано, Москва је добила непотопиви носач авиона у Црном мору, али је, што је и битније, на симболичкој равни показала да може у значајној мери утицати на консолидацију простора у свом непосредном окружењу. Па макар се под тим подразумевала и трајна дестабилизација Украјине. То дефинитивно није лако пало челницима „западног фронта“.

У тој мери, да данас, скоро осам година од почетка рата у Украјини, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг обзнањује да је „претња од великог војног сукоба у Европи – велика“.

Нису изостали ни одговори са друге стране.

У међувремену, Руси концетришу трупе близу украјинске границе, амерички и британски разарачи упловљавају у Црно море, извиђачки авиони НАТО нарушавају ваздушни простор Русије, а у Јадранско море је у претходном периоду, упловила ударна група америчког носача авиона УСС “Хари С. Труман”.

Све то заједно – оштар, ратнохушкачки наратив и несразмерне војне акције, чине оправдања маневара флоскулом о редовним војним вежбама, у најмању руку, наивним.

Како ће се окончати сукоб двеју воља, и то двеју нуклеарних воља и да ли ће, сходно искуству из претходних деценија, цех платити трећа, мање моћна страна, остаје да се види.

Оно што не даје разлога за оптимизам, то је лагодно, готово, лаконско помињање рата као јединог начина да решење свих акумулираних проблема у управљању светом.

Ако до тога дође…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: