Sirak
Piše: Mišo Vujović
Da se ne odrekosmo Lovćena, ni Prizren nam ne bi otimali. Slobodan čovek je samo u nuždi ostajao gologlav. Mi smo i Lovćen obezglavili a njega okovali.
A čije on sirak tužni bez iđe ikoga? Svoj i Božji. Naš nije. Kako jevanđelista slobode da pripada robovima. Masi bez lica – utrnule duše. Narodu obogaljenom i duhovno zamandaljenom, slepom kod očiju i vezanom bez lanaca. Potomcima onih što ne ljubiše lance.
Čiji je vladika? Obezvladičen i razmonašen u faraonskom sarkofagu zabetoniran suicidnim naumom obezboženih potomaka. “Bog vas kleo pogani izrodi, su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove”?
Čiji je on kosmički pojac vanvremenske misli koga je Tvorac vajao, lepotom i umom genija krunisao. Darivao mu je sve da bi njegova svetiljka gorela na oltaru večnosti.
Oduvek je bio svoj i usamljen. Radovao se kada bi sreo brata Srba učenog da razbija zaglušujuću gluvoću.
“Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moj nema roditelja, nada mnom je nebo, zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve…”
Nisu ga razumeli za života a još manje nakon smrti. Jedino je Ivana Tomova, majka znala šta je podarila narodu i Bogu. Znala je da njeno ranjeno srce ne sme suzom prokapati, ni kap tuge nad iskopljenim licem poete, genija, lepote ljudske i mudraca kosmičke misli zavetovanog da služi rodu i Gospodu. Ivana je suzu skamenila opraštajući se od sina kao svaka plemkinja roda otmenoga:
“Nijesam ga rodila niti za plakanje niti za kukanje, već sam ga rodila o dobru imena našeg i srpskog. Prestanite sa plačem, jer ja, njegova majka, plač ne mogu slušati. Ja sam bila i danas sam najsrećnija majka kad mi je Bog darivao tebe, moj vazda najljepši sine. Bio si mi ti, sine, najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom. Za vaistinu božju, ja, tvoja majka, za tobom neću nikad zaplakati, jer kad bih to činila, ja ne bi bila tvoja prava majka. Trebaju da plaču majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti, sine, materinska rana, prosto ti materinsko mlijeko. Slava Bogu koji te tako mladog i lijepog uzeo. Bar će on, najdraži sine moj, imati od tebe što da vidi“.
Neće nas Bog prepoznati po naciji već po delima. Njegoš živi kao vječna zublja vječne pomračine, nit dogori niti svjetlost gubi.
A vama oči od splačine vire iz mraka, ko crvena žaba kojom ste dušu narodnu okovali. Poturči se plahi i lakomi mlijeko ih srpsko ogubalo.
A Turci jezde Evropom ko Vatikan vašim bezdušjem.
Bravo Mišo! Nema se šta dodati!
Nema povratka kapelice dok se ono čudo ne demontira i skloni sa Jezerskog vrha. Onda nastaje najteži dio: Rekonstrukcija Jezerskog vrha na nadmorsku visinu na kojoj je bio. Tek onda može Njegoševa crkvica da se ponovo postavi u identičnoj formi kakva je i bila. Rekonstrukcija čitavog Lovćena je neophodna, jer je Lovćen najviše devastirana planina u Crnoj Gori. Na tri najviša vrha (Dva vrha Štirovnika i Jezerski vrh) su građevine koje teško narušavaju ambijent. S tim što je mauzolej spomenik duhovne devastacije, koju su komunisti ostavili za sobom!
Bravo Vujovicu ,prica mi je Svetozar Savovic kakav si covjek.Problem je samo sto ovi experti Zdravko K,G.Perovic i M.Perovic ne zele nikako da maknu Mauzolej(njihov simbol) no oce da JOS VISE PONIZE VLADIKU I CRNOGORSKI/SRPSKI NAROD i da smeste Kapelu NEDJE U SIJENKU mauzoleja.
Razumem što „eksperti“ ne žele da maknu masonski simbol (faraonski sarkofag), ali me čudi što i otac Gojko Perović žali za tim simbolom postavljenim za vreme jednog „srećnog“ komunističkog vremena.
… Bravo Mišo, sokole!
Taman ka za bukvar.
Dobar tekst, satanisti su simbolički su obezglavili Crnu Goru stavljajući kao što rekoste Njegoša u faraonski sarkofag i mi posledice tog simbolickig obezglavljivanja živimo i danas. Živimo u svijetu satanskih simbola koji su i slijepome jasni, toliko jasni da je zločin protiv države postao CRTANJE KAPELE. Da mu se iz tog sarkofaga dići popalio bi nas sve zajedno jer nije bio ni malo.blag vladar, jer je morao vladati istim ovakvim djavoimanima kao što ih danas imamo koji na krst pljuju.
Boze mili sta ucinjesmo? Nije ni cudo da nas Bog ne voli. A kako ce nas voljeti kad smo ovakvi nikakvi..nit smo zasluzili Njegosa nit smo ga dostojni.Za nama je sramotni vijek, otrovana rana koja treba zacijeli. Raduje sto je pocela. Vidi se po omladini, tracak svjetlosti se nazire u “vjecnoj pomrcini”. Ako Bog da….