Сир има мирис
1 min read
Фото Н.М.
Пише: Никола Маловић
Од оца сам научио да је увијек добро имати бокун сира у кући, да не улазим у то које је јестивости – сем уља, соли, шећера и вина – такође упутно увијек имати у фрижидеру, или ван њега…
Одмалена сам дакле имао у оптици колутове сира, и спознао колики гушт представља оплеменити ручак на концу, или током ручка – убацивањем, рецимо, коцкица тврдог сира у пјат пушеће чорбе.
Мој отац и данас завршава сваки објед кришком сира, без обзира да ли се прије тога сит најео јефтиних приганих сардуна или пак печене јаретине.
За разлику од оца који је сазрио у социјализму југословенског типа па не зна за пост (што и није неко оправдање), ја сам у пуну зрелост ушао 1999. у Београду, под бомбама. Од тада сваке године сањам сир – пола године. То ће рећи да кад се човјек руководи правилима православног поста не једе ништа што би било животињског поријекла (месо, сир, јаја; осим рибе и шкољки) – током шест мјесеци.
Мој се отац на оваква казивања смије устима пуним порцуланских зуба, те казује како није гријех у уста, него из уста, што ми је увијек мило да чујем, препричавам Бокељима, јер је мој отац – као најстарији активни заливски берберин – глас народа, и што он каже, у вези са изборима, НАТО-ом, моралом, екологијом, туристима, свјетским силама, мушкарцима и женама, дјеци и одраслима – vox populi. Као што је ономад Добрица Ћосић на питање новинара како је гласала Србија позвао свога брата у Велику Дренову и сазнао да је брат гласао за Милошевића што ће рећи и да је Србија – тако ја од оца видим како дише Бока Которска са Црном Гором и Србијом. Човјек који је бријао Андрића, а у појединим фамилијама шишао чак пету генерацију, свега се нагледао и наслушао у преко 60 година стажа. Не каже се стога узалуд да су фризерске бутиге претече агенција за истраживање јавног мњења.
Мој отац никад није читао Павића, па и не зна за спекулацију по којој се квалитетне мисли почесто творе од само три елемента, било да се ради о сиру-хљебу-вину, било да се ради о сиру-хљебу-маслинама.
