Silovanje Julke

Bilo bi fantastično kad bi biografiju mogli da resetujemo. Klikneš, i nema više. Sve – čisto. Klik, i ćao seljačine, kliknula je jednom i jedna Julka od Cavtata. Valjalo bi, kažem, resetovati još ponekoga i ponešto, razne specijalne državne tužioce, razni ratni otpad, raznorazne olupine ratničke i epske, političku meljavu koja ovih dana po Brdima nemilice sije laži i crvene letke… Ako van na vrijeme ne resetuju biografiju, bivalo je, kažem dešavalo se da državni tužilac završi u zatvoru, bivalo je da glavna medicinska sestra u Dobroti, završi kao pacijent u istoj ustanovi, bivalo je da lovac završi kao lovina. Imalo je i onih koji su se resetovali 45, i otišli u partizane. Resetovali se, riječju – očistili se – i postali proleteri – prvoborci. Toliko o etici sistema koji traje od 45.

Specijalni državni tužilac, postao je isuviše javan. A to je opasno. To je isuviše opasno. Tokom cijele emisije na Javnom servisu, novinarka mu se, baš, podsmevala opisima komuna, kuda trava više ne niče (kako se nariče i u Katunskoj nahiji). Ili, sa druge strane, Katnića bi češće trebalo zvati u kontakt emisije, prosto, da se što jasnije vidi o kakvom se liku radi. Po njemu bi se mogla napisati i knjiga tipa „Depresivni optimizam Katunjana“. Evo prvog priloga za taj „katunski optimizam“: „Škaljari su veoma, veoma kulturni – nijesu me nijednom nazvali nesojem“. Napose. (napose, hrv.) Takvu izjavu morala bi sama država – resetovati. Biće koje je u ovakvom stanju (apsolutno zapuštenom psihološkom stanju), moralo bi se što hitnije skrajnuti, odnosno, spasiti. Evo i drugog priloga za „optimizam“: „Na Devičanskim ostrvima vidio sam na desetine hiljada jahti“. Takvo biće ne smije se ozbiljno uzimati, nego se pod hitno mora nešto najozbiljno preduzeti. Naravno, nijesam od onih koji olako potpisuju dijagnoze, ali neko nešto mora učinjeti. „Vidio sam na desetine hiljada jahti..“ To je kritnično stanje – to je psihološki tunel. Inače, cijeli intervju (somnabulna monodrama), u ravni je vulgarnosti balkanskog rijaltija. Možda i ispod toga taloga. Jedino bi oni kastizi i kastigulje izdržali sa Specijalnim tužiocem do jutra A, ujutru, bogami, demolirali bi studio…

Milivoje Katnić, specijalni državni tužilac, oficir JNA sa Dubrovačkog ratišta, kaže da se on borio i za Hrvatsku, i za Crnu Goru, i za Jugoslaviju, (Julku). Ali, Julka je silovana. Ako mislimo na istu Julku. Neko drugi možda ne misli, nego misli na neku kuvaricu iz Konavala, ili sobaricu iz Cavtata, ali, ćeraj, čoče, dalje… Ja, stvarno mislim na nesrećnu Jugoslaviju, koju su braća po materi i po jedinstvu, na kraju – stvarno silovali. Vi mislite na neku Terezu, ili Julku, ili na Mare sa Straduna, čije su se gaće vijorile na tojagama po bregovima iznad Ćilipa. Mnogi su oficiri iz te vojne završili u prokleto Lijevno (u prokleti hadski Hag), ali ovaj naš oficir, ovaj Katnić, eto, na Dubrovačkom ratištu – borio se i za Croatiju. Ovakva izjava ne može se ni resetovati. Može, ali, opet se pojavi. Ima i takvih stvarnosti koje se ne mogu izbrisati. Možete navući stvarnost preko stvarnosti (virtualno preko virtualnog), i tako dalje, ali u ovom slučaju, ništa vam ne pomaže. U takvoj stvarnosti i Katnić može tražiti boračku pensiju od Hrvatske, od Mesića i Kitarovičke. Stvarno, uvijek je radi neke budale izbijao nekakav rat. Naročito – građanski.

Sve je to lijepo, sve to lijepo zvuči u vezi resetovanja, ali, kleta stvarnost je drukčija. Ništa nije jezivije od stvarnosti. Tako će i biti dok je Sunca i Mjeseca. Šta bi sve trebalo – resetovati. Sve, odozgo do dna. Ali, ostavimo Bogu da završi svoje delo.

P. S.
Čujem da Mek Kejn i Milivoje Katnić, zajedno pišu knjigu „Državni udar u Crnoj Gori“.