Силовање Јулке

Било би фантастично кад би биографију могли да ресетујемо. Кликнеш, и нема више. Све – чисто. Клик, и ћао сељачине, кликнула је једном и једна Јулка од Цавтата. Ваљало би, кажем, ресетовати још понекога и понешто, разне специјалне државне тужиоце, разни ратни отпад, разноразне олупине ратничке и епске, политичку мељаву која ових дана по Брдима немилице сије лажи и црвене летке… Ако ван на вријеме не ресетују биографију, бивало је, кажем дешавало се да државни тужилац заврши у затвору, бивало је да главна медицинска сестра у Доброти, заврши као пацијент у истој установи, бивало је да ловац заврши као ловина. Имало је и оних који су се ресетовали 45, и отишли у партизане. Ресетовали се, ријечју – очистили се – и постали пролетери – првоборци. Толико о етици система који траје од 45.

Специјални државни тужилац, постао је исувише јаван. А то је опасно. То је исувише опасно. Током цијеле емисије на Јавном сервису, новинарка му се, баш, подсмевала описима комуна, куда трава више не ниче (како се нариче и у Катунској нахији). Или, са друге стране, Катнића би чешће требало звати у контакт емисије, просто, да се што јасније види о каквом се лику ради. По њему би се могла написати и књига типа „Депресивни оптимизам Катуњана“. Ево првог прилога за тај „катунски оптимизам“: „Шкаљари су веома, веома културни – нијесу ме ниједном назвали несојем“. Напосе. (напосе, хрв.) Такву изјаву морала би сама држава – ресетовати. Биће које је у оваквом стању (апсолутно запуштеном психолошком стању), морало би се што хитније скрајнути, односно, спасити. Ево и другог прилога за „оптимизам“: „На Девичанским острвима видио сам на десетине хиљада јахти“. Такво биће не смије се озбиљно узимати, него се под хитно мора нешто најозбиљно предузети. Наравно, нијесам од оних који олако потписују дијагнозе, али неко нешто мора учињети. „Видио сам на десетине хиљада јахти..“ То је критнично стање – то је психолошки тунел. Иначе, цијели интервју (сомнабулна монодрама), у равни је вулгарности балканског ријалтија. Можда и испод тога талога. Једино би они кастизи и кастигуље издржали са Специјалним тужиоцем до јутра А, ујутру, богами, демолирали би студио…

Миливоје Катнић, специјални државни тужилац, официр ЈНА са Дубровачког ратишта, каже да се он борио и за Хрватску, и за Црну Гору, и за Југославију, (Јулку). Али, Јулка је силована. Ако мислимо на исту Јулку. Неко други можда не мисли, него мисли на неку куварицу из Конавала, или собарицу из Цавтата, али, ћерај, чоче, даље… Ја, стварно мислим на несрећну Југославију, коју су браћа по матери и по јединству, на крају – стварно силовали. Ви мислите на неку Терезу, или Јулку, или на Маре са Страдуна, чије су се гаће вијориле на тојагама по бреговима изнад Ћилипа. Многи су официри из те војне завршили у проклето Лијевно (у проклети хадски Хаг), али овај наш официр, овај Катнић, ето, на Дубровачком ратишту – борио се и за Croatiju. Оваква изјава не може се ни ресетовати. Може, али, опет се појави. Има и таквих стварности које се не могу избрисати. Можете навући стварност преко стварности (виртуално преко виртуалног), и тако даље, али у овом случају, ништа вам не помаже. У таквој стварности и Катнић може тражити борачку пенсију од Хрватске, од Месића и Китаровичке. Стварно, увијек је ради неке будале избијао некакав рат. Нарочито – грађански.