„Sila je ovde“: Svedočenje poznatog ruskog sveštenika Genadija Belovola o čudu koje se dogodilo u Zočištu

Autor: Protojerej Genadij Belovolov

…Osetio sam da ako nekome u Rusiji ispričam kako Albanci dolaze u pravoslavne manastire da se isceljuju, možda mi ne poveruju, isuviše je sve to neverovatno.

Kozma i Damjan darivali su mi takvo čudo. Posle trpeze, kada smo već pakovali kofere, spremajući se za odlazak, začuo sam glasan dečji krik. Pošto je u našoj grupi bilo petoro dece, prva pomisao je bila: da se nije nešto desilo? Ali sam u omanjem manastirskom dvorištu video scenu koja me je zapanjila: tata i mama vodili su manastirskom stazom svoje dete od pet-šest godina, koje je na sav glas očajnički vrištalo, kao da ga neko kolje. Usta su mu bila tako široko otvorena da je izgledalo kako zauzimaju veći deo lica. Pri tome je sam sebe udarao dlanovima po obrazima ili počinjao da se grebe po licu i telu. Na njemu su se već videli tragovi tih ogrebotina, čak do krvi. Prizor je bio jeziv!

U susret im je krenuo monah koji ništa nije pitao, već ih je poveo za sobom u crkvu. Imao sam osećanje kao da ih već poznaje.

„Ko su to?“ – upitah ga.

„Albanci, došli su kod Kozme i Damjana“.

– „Znate ih?“

– „Ne, nikada ih kod nas nisam video, verovatno su izdaleka…“ – odgovori mi.

U crkvi je monah nekako smireno i naviknuto uzeo suknenu prostirku i prostro na pod ispod moštiju. Roditelji su spustili dete tako da mu glava bude tačno ispod moštiju. Tokom prvih minuta dečakova vriska se samo pojačala. Hram su ispunili urlici. Bilo mi je žao da gledam jadnu majku kako, nagnuta nad svojim detetom, ničim ne može da mu pomogne. Otac je stajao nešto po strani, stisnuvši šakom šaku na trbuhu. Povremeno je bacao poglede čas na sina, čas na ikone.

U hramu nije bilo nikoga osim albanske porodice, monaha i mene. Ostali naši hodočasnici, premda su i čuli urlik, nisu se rešili da uđu u crkvu.

Urlici su postepeno počeli da se stišavaju i prelaze u jecaje.

U tom trenutku sam u džepu podrasnika slučajno napipao svoj fotoaparat „idiot“ i palo mi je na pamet: „Sada imam jedinstvenu mogućnost da snimim stvarno čudo. Pa nek potom neko proba da ne poveruje“. Izvukao sam fotoaparat i napravio nekoliko snimaka. Treba reći da je otac porodice nekako spokojno reagovao na to.

Sve to potrajalo je desetak-petnaestak minuta. Dete se sasvim smirilo, poležalo još neko vreme pod moštima. Da ga mama nije podigla, verovatno bi tu i zaspao. Monah je složio prostirku. Obratio sam pažnju na to da tokom te scene naselnik obitelji gotovo ni reč nije rekao. Sve je činio ćutke, ne gledajući roditelje. Nekoliko puta je čučnuo kraj deteta i gledao ga, ali se pri tome nije krstio.

Kada se dečak gotovo sasvim smirio, prišao sam ocu i upitao ga na srpskom:

„Kako se zovete?“

Predstavio se: „Fadilj“.

I on je mene upitao: „Vi ste Slovenac?“

Izgleda da me je odavao meki izgovor, a takođe sam bio isuviše svetlokos za Srbina. Izgleda da je za njega pojava Rusa na Kosovu bila nerealnija od pojave Slovenca.

Rekoh mu da sam ja ruski sveštenik iz Rusije, ali je time moja zaliha srpskih fraza bila iscrpljena. Upitao sam ga zna li još koji jezik? Ispostavilo se da zna nemački. Pronašavši zajednički jezik, punovrednije smo porazgovarali. On je ispričao da je poreklom sa Kosova, ali sada živi i radi u Nemačkoj u servisnoj stanici. Na Kosovo dolazi jednom-dvaput godišnje. Ima dvoje dece. Sa mlađim su iskrsli neshvatljivi problemi. Lekari ne mogu da pomognu. I on je specijalno došao ovamo u manastir. Nisam izdržao a da ga ne upitam: „Ali vi ste „muslim“?“ – „Da-da, ja sam musliman“. Zastao je i zamislio se kao da traži objašnjenje za mene (a možda i za sebe samog) činjenici da je musliman došao u pravoslavni manastir. Posle pauze izustio je reči koje, radi veće dokumentalnosti, želim da navedem na nemačkom: „Kraft ist hir!“ („Sila je ovde!“). Ponovio je te reči triput, svaki put nekako čvršće, ubeđenije, pri tome energično pokazujući kažiprstom na pod hrama. Takve reči čuti od Albanca kod moštiju hrišćanskih svetitelja – mnogo vredi. Misliman ispoveda silu naše vere. Preostalo mi je samo da uzvratim „javol“ („naravno“, „upravo tako“).

„A kako se vaš sin zove?“

– „Besmir“ (bes – zloduh).

Eh, kad bi taj Albanac znao šta to ime za Rusa znači!

Porodica se vraćala manastirskim vratnicama u drugom raspoloženju. Prirodno, u ovom slučaju zahvalnost se izlila na mene. Albanac je počeo da mi stiska ruku: „Danke, danke“. Upitao sam kako se na albanskom kaže „zahvaljujem“? „Falenderim!“ – to je bila prva reč na albanskom jeziku koju sam u životu čuo. Na oproštaju smo se slikali za uspomenu kraj vratnica obitelji.

Kada smo se rastali, pomislio sam kakvo sam se čudo udostojio da vidim (pa čak i slikam)! Čudo ne samo u isceljenju deteta, nego je ono glavno i veće čudo u tome što sam video kako Albanci dolaze u srpske svetinje po pomoć, u one svetinje koje su sami rušili, onim Srbima koje su sami proterivali.

Jer, upravo taj manastir su pre nekih deset godina Albanci srušili, monahe proterali, sabornu crkvu minirali i digli u vazduh. I evo ih sada kako sami dolaze u njega po pomoć i isceljenje. Šta je to drugo do duhovna pobeda Srba! Čini mi se da taj Albanac više nikada neće dići ruku na srpske svetinje.

Moram reći da se ta scena u hramu odigrala ne samo u prisustvu moštiju, nego i pred ikonom Bogorodice Avgustovska Pobeda. Eto vam i još jedne pobede za Srbiju nove ikone u avgustu mesecu.

Posle tog čuda u Zočištu nekako sam postao mirniji za sudbinu Kosova. Pre ili kasnije ona sila, za koju mi je taj Albanac rekao, obavezno će pobediti…

Izvor: FB stranica Kosovo i Metohija