• Мозаик
• Насловна
• Топ 0

Шесторицa из AфД-а мртви, Брисел ћути: Опозиција умире у Њемачкој, а Европа још држи лекције о демократији

1 min read

2 седмице ‎ ИН4С

Сјеверна Рајна-Вестфалија, највећа њемачка покрајина, постала је мјесто шокантних дешавања пред локалне изборе заказане за 14. септембар. У кратком временском периоду умрло је чак 14 кандидата, од чега шесторица из редова десничарске Алтернативе за Њемачку (AfD).

Званичне информације говоре да су петорица преминули од здравствених проблема – срца и бубрега – док је један кандидат извршио самоубиство. Али управо тај низ изненадних смрти, међу којима се налазе људи у доби од 46 до 72 године, изазвао је буру реакција у јавности и покренуо лавину теорија завјере. АфД, барем за сада, званично тврди да нема индиција за било какву спољну умјешаност.

Ипак, оно што забрињава јесте готово потпуно одсуство реакције из Брисела и водећих европских медија. Док локалне телевизије WDR и NOZ о овим смртима извјештавају углавном из угла „организационих посљедица“ и потребе да се штампају нови гласачки листићи, други портали, попут reitschuster.de, упозоравају на растућу несигурност и страх у јавности.

Да ли је могуће да у „демократској“ Европској унији у размаку од неколико дана умре шест кандидата једне опозиционе странке, а да то не изазове снажну и темељну истрагу? Да ли је могуће да полиција уопште не покрене поступак, иако се ради о догађајима који директно погађају изборни процес?

Оваква ситуација поставља озбиљно питање: да ли ЕУ постепено губи компас и претвара се у творевину која не само да толерише, већ индиректно подржава ауторитарне моделе, све док они иду у прилог владајућем поретку?

У свакој земљи која себе заиста сматра демократском, чак и једна оваква смрт уочи избора била би повод за вандредну истрагу. У Њемачкој, међутим, смрти шесторице кандидата једне странке третирају се као пука статистика.

AfD је већ годинама изложен систематском притиску – од медијских сатанизација, преко правосудних истрага, до покушаја забрана. У том контексту, серија смрти њених кандидата, макар и ако су посљедица несрећних околности, само појачава осјећај да се нешто мрачно и опасно дешава испод површине њемачке демократије.

Занемаривање оваквих догађаја у јавном дискурсу шаље јасну поруку: једни имају право на заштиту, други не. А то је суштинско обиљежје ауторитарних система – не постоје једнака правила за све.

Њемачка је стуб Европске уније. Ако се у тој земљи, са свим њеним институцијама и апаратима, овакве ствари могу догодити без озбиљне расправе и без темељне истраге, шта онда остаје за мање и слабије чланице?

Да ли је Европа у којој се шест смрти опозиционих кандидата релативизује и своди на „несрећан случај“ заиста она Европа која може другима да држи лекције о владавини права? Или смо већ закорачили у доба у којем демократија служи само као параван за очување постојећих структура моћи?

Ипак, када је ријеч о Србији, европарламентарци се врло радо појављују као „арбитри демократије“. У Београду и Новом Саду редовно присуствују непријављеним скуповима, охрабрују протесте који често ескалирају у насиље и безакоње, иако је управо такво понашање у њиховим земљама строго забрањено. Зашто истом силом се не боре за истрагу и обнављање демократије у Њемачкој?

Зашто се о овоме не расправља на нивоу Европског парламента, Савјета Европе, или барем у водећим медијским кућама? Зашто људска права и изборни интегритет престају да буду тема оног тренутка када жртве долазе из „погрешне“ политичке опције?

Историја нас учи да демократија најбрже умире онда када већина пристане да окрене главу на другу страну. Управо зато, смрти шесторице кандидата AfD-а нису само унутрашње њемачко питање. То је европско питање, питање смјера у којем иде цијели континент.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: