Serija autoportreta i portreta svakog od nas

Milan Grahovac četiri decenije istražuje u različitim medijima i tehnikama, a izlagao je u uglednim svetskim galerijama.

Upravo u ovoj seriji crteža predstavljenih na izložbi se suočavamo sa našom svakodnevicom, odnosno sa nama samima u datoj svakodnevici. Ovo su možda autoportreti samog umetnika ili su možda portreti svakoga od nas, kaže kustos Narodnog muzeja Zrenjanin, Dejan Vorgić, o izložbi kolege iz iste kuće Milana Grahovca, čija izložba je otvorena u gradu na Begeju.

Grahovac je diplomirao slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1989. godine, u klasi profesora Jovana Rakidžića. Specijalizirao je grafiku – litografiju na Grafičkom odseku Akademije lepih umetnosti „Minerva” u Groningenu (Holandija) 1991–1992, u klasi profesora Vima Jonkmana. Magistrirao je 1997. na crtačkom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Milana Blanuše. Član je ULUV-a od 1991. i ULUS-a od 2003. godine.

Kritičari kažu da ovaj autor u potrazi za raznovrsnim mogućnostima istražuje u različitim medijima i tehnikama, kao što su slikarstvo, crtež, grafika, akvareli, objekti, skulptura, instalacije, performans. Od 1985. godine do danas imao je oko 30 samostalnih izložbi, dok je participirao u preko 80 žiriranih, bijenalnih i kolektivnih izložbi, u zemlji i inostranstvu. Na reprezentativnoj izložbi „Slutnja, krv i nada 1914–2014” u Bečkom Kunstlerhausu našao se među 70 odabranih vizuelnih umetnika koji su obeležili vojvođansko slikarstvo u vremenskom rasponu dugom stotinu godina. Od 1989. godine do stalnog zaposlenja imao je status slobodnog umetnika.

Osvrćući se na gotovo četiri decenije dugu karijeru, Dejan Vorgić ističe da je mr Milan Grahovac izgradio angažovan i osoben umetnički senzibilitet.

– Na kritičan (ponekad i ironičan) način umetnik u svom delu komunicira sa duhom vremena u kome živi, ne bežeći pritom i od dijaloga koji vodi sa samim sobom. Slikarstvo Milana Grahovca je hermetički zatvoreno i intimno sa jedne strane, dok sa druge teži ekspresiji, koja ne treba da nas čudi, s obzirom na to da je u periodu njegovog ranog sazrevanja italijanska transavangarda doživljavala svoj vrhunac. Upravo ekspresionizam i intimizam u svom neuobičajenom skladu čine okosnicu autorove likovne poetike koja se nije menjala, iako je često koristio različite mogućnosti umetničkog izražavanja. Ti crteži, koji se vezuju i teže da iskažu nešto iskonsko, duboko sakriveno u nama i o nama, otkrivaju način na koji doživljavamo ono što nam nameće svakodnevica – ističe kustos Dejan Vorgić, navodeći da su Grahovčevi crteži sirovi i surovi kao život sam i predstavljaju čoveka u njegovoj ogoljenosti, nemoći i zbunjenosti u sadašnjem trenutku.

Izvor: Politika