Серија аутопортрета и портрета сваког од нас

Милан Граховац четири деценије истражује у различитим медијима и техникама, а излагао је у угледним светским галеријама.

Управо у овој серији цртежа представљених на изложби се суочавамо са нашом свакодневицом, односно са нама самима у датој свакодневици. Ово су можда аутопортрети самог уметника или су можда портрети свакога од нас, каже кустос Народног музеја Зрењанин, Дејан Воргић, о изложби колеге из исте куће Милана Граховца, чија изложба је отворена у граду на Бегеју.

Граховац је дипломирао сликарство на Академији уметности у Новом Саду 1989. године, у класи професора Јована Ракиџића. Специјализирао је графику – литографију на Графичком одсеку Академије лепих уметности „Минерва” у Гронингену (Холандија) 1991–1992, у класи професора Вима Јонкмана. Магистрирао је 1997. на цртачком одсеку Академије уметности у Новом Саду, у класи професора Милана Блануше. Члан је УЛУВ-а од 1991. и УЛУС-а од 2003. године.

Критичари кажу да овај аутор у потрази за разноврсним могућностима истражује у различитим медијима и техникама, као што су сликарство, цртеж, графика, акварели, објекти, скулптура, инсталације, перформанс. Од 1985. године до данас имао је око 30 самосталних изложби, док је партиципирао у преко 80 жирираних, бијеналних и колективних изложби, у земљи и иностранству. На репрезентативној изложби „Слутња, крв и нада 1914–2014” у Бечком Кунстлерхаусу нашао се међу 70 одабраних визуелних уметника који су обележили војвођанско сликарство у временском распону дугом стотину година. Од 1989. године до сталног запослења имао је статус слободног уметника.

Осврћући се на готово четири деценије дугу каријеру, Дејан Воргић истиче да је мр Милан Граховац изградио ангажован и особен уметнички сензибилитет.

– На критичан (понекад и ироничан) начин уметник у свом делу комуницира са духом времена у коме живи, не бежећи притом и од дијалога који води са самим собом. Сликарство Милана Граховца је херметички затворено и интимно са једне стране, док са друге тежи експресији, која не треба да нас чуди, с обзиром на то да је у периоду његовог раног сазревања италијанска трансавангарда доживљавала свој врхунац. Управо експресионизам и интимизам у свом неуобичајеном складу чине окосницу ауторове ликовне поетике која се није мењала, иако је често користио различите могућности уметничког изражавања. Ти цртежи, који се везују и теже да искажу нешто исконско, дубоко сакривено у нама и о нама, откривају начин на који доживљавамо оно што нам намеће свакодневица – истиче кустос Дејан Воргић, наводећи да су Граховчеви цртежи сирови и сурови као живот сам и представљају човека у његовој огољености, немоћи и збуњености у садашњем тренутку.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: