Selimović: Mi muslimani smo većinom Srbi

Istoričar i publicista Salih Selimović kazao je da su velika većina Muslimana na prostoru Balkana porijeklom Srbi.

On je naveo da je srpski jezik maternji jezik Muslimana, dodajući da se i na turskom dvoru pisalo se i govorilo srpskim jezikom, a, između ostalog, i sultan Sulejman Zakonodavac odlično je govorio srpski.

Selimović je rekao da je nekada kod Muslimana postojao kult Svetog Save, dodajući da su Muslimani u Staroj Raškoj znali da su srpskog porijekla i da su prije islamizacije bili pravoslavci.

On je kazao da mnogima – prvo ranijim okupatorima, zatim komunistima, a danas političarima i intelektualcima koji insistiraju na tome da su Muslimani u Srbiji poseban narod, nije odgovaralo da se prihvati da su Muslimani srpskog porijekla.

„Takvo rješenje nije odgovaralo ni stranim faktorima koji su imali imperijalne ambicije prema srpskim zemljama. Oni su nastojali da rascepkaju srpski nacionalni prostor radi lakšeg otimanja njenog državnog teritorija“, istakao je Selimović.

Intervju sa Salihom Selimovićem, prenosimo integralno…

Zašto je islamizacija tabu tema, o kojoj se vrlo malo govori?

Zato što su velika većina naših Muslimana Srbi islamske veroispovesti. Ako bi se to zvanično prihvatilo, uvećao bi se srpski nacionalni korpus, što nije odgovaralo prvo ranijim okupatorima, zatim komunistima, a danas političarima i intelektualcima koji insistiraju na tome da su Muslimani u Srbiji poseban narod. 

Takvo rešenje nije odgovaralo ni stranim faktorima koji su imali imperijalne ambicije prema srpskim zemljama. Oni su nastojali da rascepkaju srpski nacionalni prostor radi lakšeg otimanja njenog državnog teritorija.

Istraživali ste islamizaciju. Šta je njen najčešći uzrok?

Preovlađuju ekonomski razlozi i danak u krvi. Bilo je i čestih slučajeva prelaska u islam zbog skrivanja od krvne osvete. Taj proces se odvijao sporo i individualno, a ređe porodično. Kolektivnih prelazaka skoro da nije bilo.

Kada se islamizacija dogodila?

Na području Raške masovnija krajem 17. i najvećim delom u 18. veku. U delu Pešterske visoravni i u Vraneškoj kotlini taj „huk islamizacije“ se završio tek u prvoj polovini 19. veka. Precizni popisi iz 15, 16. i u prvoj polovini 17. veka jasno govore o sporoj i najviše individualnoj pojavi islamizacije.

I ti prvi konvertiti su bili u prvom ili drugom kolenu. Često su popisivani kao sinovi Abdulaha, tj. robovi božji, kako bi prikrili hrišćansko poreklo oca. Mada je bilo i onih koji su se popisivali sa turskim ili arapskim imenom, a zadržali su očevo srpsko ime. Ogromna većina popisanih uživalaca i posednika baština su hrišćani sa srpskim imenima.

Ko je vršio te popise?

Turske vlasti pod strogom kontrolom kadija. Oni su prevedeni i, što se istorijske nauke tiče, više nema nikave dileme oko verske i etničke pripadnosti stanovništva Stare Raške. Istina, bilo je i Muslimana koji su bili turskog, grčkog, albanskog, bugarskog, ruskog, mađarskog porekla, koji su kao turski činovnici, uleme, vojnici i vojne starešine boravili u Raškoj.

Koliki je bio njihov broj u odnosu na broj poislamljenih Srba?

Zanemarljiv.

Ko je od srpskih porodica u Staroj Raškoj među prvima okrenuo leđa pravoslavlju?

Prvi koji su prihvatili islam iz redova krupne vlastele bili su Isa-beg Isaković iz srpske porodice Hranušića, Ahmet-paša Hercegović, treći sin Stjepana Vukčića Kosače, Ahmet-beg Vranešević, sin kneza Heraka Vraneša, kao i drugi njegov sin Ljubo, postavši Ibrahim-beg Vranešević, Skender-beg Crnojević, sin Ivana Crnojevića, Skender-beg Mihailović, Jovan-beg Rasovac u dolini Lima, koji po predanju potiče od nekog potomka kneza Miroslava, Isa-beg Kraljević iz bosanske kraljevske kuće princ Sigismund Kotromanić i niz drugih.

Od pretka Ljuba, sina kneza Heraka, čuveni su hercegovački begovi Ljubovići. U tek osnovanom Jeni Bazaru, tj. Novom Pazaru, islamizirano stanovništvo je bilo u većini već 1485. godine, jer je od 238 kuća 167 bilo muslimanskih, a 71 hrišćanska. Međutim, u selima oko Novog Pazara i do kraja 17. veka u većini je živelo hrišćansko stanovništvo, ali je islamizacija postepeno poprimala masovniji karakter.

Zanimljivo da je islamizirano stanovništvo zadržalo srpski jezik.

I pored petovekovne vladavine Osmanlija, naši Muslimani su ljubomorno i uporno čuvali svoj maternji jezik, kojim su govorila i njihova dojučerašnja braća pravoslavci. I oni koji su se uzdigli na najviše državne, vojne i druge položaje u Osmanskoj imperiji uvek su sa svojim sunarodnicima razgovarali i dopisivali se na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, poznatom kao bosančica.

Izvesno vreme u 16. veku vodili su glavnu reč u turskom carstvu. Čak je postojao i srpski lobi na turskom dvoru, pisalo se i govorilo srpskim jezikom! Između ostalog, i sultan Sulejman Zakonodavac je odlično govorio srpski.

Srpski je bio jedan od četiri zvanična jezika na turskom dvoru?

To je nesporna činjenica. Postojalo je i tzv. begovsko pismo, Stara Srbija i tembelijsko pismo, kojim su se otmeniji muslimanski krugovi služili sve do početka 20. veka.

Postojao je čitav pokret među muslimanskim intelektualcima da se udžbenici u školama i druge knjige štampaju na narodnom, a ne na turskom i arapskom jeziku. Pesnik Mehmed Hevaji Uskufi je 1631. godine napisao i rečnik srpsko-turskog jezika. Mnogi su zbog toga bili progonjeni od turskih vlasti, a pesnik Ilhamija je to i glavom platio.

Šta je još sačuvano osim jezika?

Osim jezika i pisma, naši Muslimani su sačuvali i mnoge hrišćanske i predhrišćanske tradicije sve do današnjih dana. Nikada Muslimani nisu iz svoje svesti izbacili Božić, Savindan, Uskrs, Mladence, Đurđevdan, Ilindan-Aliđun, Mitrovdan. Bio sam frapiran koliko su stariji Muslimani, posebno žene, vodili računa o tim hrišćanskim praznicima.

Samo da navedem primer praznovanja i saborovanja letnjeg sv. Arhanđela kod manastira u Kumanici na Limu. U ta dva dana, koliko traje saborovanje, skoro trećina od ogromne mase naroda su Muslimani, i ne samo iz bliže okoline. Svi se mole i traže leka i duševnog mira. Na Pešteru je najveći narodni sabor i teferič 2. avgusta, tj. na Ilijindan, kojeg naši Muslimani nazivaju Aliđun.

Do podne Ilija, od podne Alija…

Upravo tako. Po narodnoj tradiciji, Ilija Kuč se tačno u podne „poturčio“, tj. islamizirao, i postao Alija.

Vi navodite da je kod Muslimana postojao kult Svetog Save?

I te kako je bio prisutan kod Muslimana u Limskoj dolini, ali i na mnogo širem prostoru. Uvek su Muslimani u Staroj Raškoj znali da su srpskog porekla i da su pre islamizacije bili pravoslavci.

Izuzetak su samo albanski Malisori, koji su došli u jugoistočni deo Raške tokom 18. veka. Zato su čuvali i štitili manastir Mileševu kao svoju svetinju. Klanjali su se moštima sv. Save, verovali u njihovu čudotvornost.

Vi tvrdite da je Sveti Sava zbog toga spaljen?

Da bi im sačuvali zdravlje i zaštitili od uroka, mnogi Muslimani su krštavali svoju decu. To je bio jedan od razloga što je islamizirani Albanac Sinan-paša naredio da se mošti Svetog Save iskopaju, prenesu na Vračar i spale. Paša je mislio da će tako uništiti kult tog velikog srpskog prosvetitelja i odbiti Muslimane od Mileševe.

Da li je uspeo?

Izazvao je kontraefekat. Tek od tada se kult ovog svetitelja proširio na sve srpske zemlje, a Muslimani su nastavili da poštuju njegov kult, posećuju i daruju Mileševu.

Postoji mišljenje da jezik kojim govore Muslimani u Srbiji nije srpski nego bošnjački?

To je srpski jezik. Pozitivni građanski zakoni omogućuju nacionalnim manjinama mnogo šta na maternjem jeziku, što je svakako u redu, ali nije u redu da se sada kao maternji jezik Muslimana izmišlja nekav bošnjački jezik, kad je njima to oduvek bio srpski jezik.

Šta je ispravno: Raška ili Sandžak?

Stara Raška je kolevka srpske srednjovekovne države koju je utemeljio Stefan Nemanja, a međunarodno priznanje joj obezbedili njegovi sinovi arhiepiskop Sava i kralj Stefan Prvovenčani početkom 13. veka.

Otkud ime Sandžak?

U 19. veku sandžaci su u Turskoj bili samo administrativno – upravna područja. Bilo je 290 sandžaka raspoređenih u 77 vilajeta ili pokrajina. Nijedan nije zadržao to tursko ime osim ovog kojem se na taj način želi stvoriti neki individualitet u odnosu na druge krajeve Srbije i Crne Gore.

U balkanskim ratovima većina Muslimana se borila protiv srpske vojske?

Zato što su vekovima ubeđivani da je za sve njihove nevolje i težak život kriv srpski narod. Muslimani su smatrali da, boreći se protiv srpske vojske, brane svoja ognjišta. Međutim, srpska vojska se veoma korektno, čak prijateljski, odnosila prema Muslimanima posle pobede i ulaska u ovaj kraj.

Da li je bilo odmazde?

Ne, naprotiv. One koji su hteli da beže za Albaniju ili Tursku srpska vojska je vraćala kući. Nije bilo paljevina, osveta i ubistava. Oprošteno je svima koji su se borili u turskoj vojsci ili u bašibozuku, ukoliko nisu činili zločine nad stanovništvom.

Kralj Petar je u svom proglasu pred početak rata naglasio: „Moja će vojska u Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nam isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu i tri stotine godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima“.

Muslimana je bilo i u Mladoj Bosni.

Da. Učenik Ibrahim B. Alajbegović je na sarajevskom veleizdajničkom procesu islednicima u lice rekao: „Uskoro će doći Beli orlovi. Mi ih željno iščekujemo“. Taj učenik je umoren u zatvoru i nije dočekao tako željenu slobodu.

Vi ste napisali: „Ako su naši Muslimani pre oslobođenja 1912. godine bili Turci u političkom smislu, posle rata su bili Srbi u nacionalnom smislu“. Pojasnite ovaj stav.

Najispravnije rešenje za naše Muslimane je da budu ono što po poreklu i jeziku i jesu, a jesu Srbi islamske veroispovesti. Tada će da prestanu razne zloupotrebe i politikantske igre i razne manipulacije sa Muslimanima, pre svega od velikog dela sopstvene elite.

Strani faktor uvek računa na taj versko-nacionalni momenat za stvaranje konfliktnih situacija koje slabe kohezionu snagu i otvaraju put za svakovrsne strane pritiske i intervencije.

Kusturica nije jedini

Navedite nam još neka imena Muslimana koji su se izjašnjavali kao Srbi?

To su: Derviš-beg Ljubović, Omer – beg Sulejmanpašić – Despotović, Mehmed Kurt, Salih Karabegović, Salih Kazazović, Ali – Riza Dautović, Avdo Karabegović Hasanbegov, Avdo Karabegović Zvornički, Osman Đikić i njegova sestra Hatidža, Smail – aga Ćemalović, Ibrahim Hadžiomerović, Ali Fehim Džabić, Asim Šeremet, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić, Hasan Rebac, Šukrija Kurtović, Uzeiraga Hadžihasanović, Hamid Kukić, Mustafa Mulalić, Rešad Kurtagić, Derviš Šećerkadić, Mujo Pašić, Hasan Brkić, Osman Karabegović, Džemal i Šukrija Bijedić, Šefket Maglajlić, Midhat Muratbegović, Skender Kulenović, Omer, Avdo i Hamza Humo, Ćamil Sijarić, Derviš Sušić, Meša Selimović, Alija Konjhodžić, Ismet Pupovac, Emir Kusturica, Dževad Galijašević, Amir Čamdžić, Mehmedalija Nuhić i mnogi drugi.

Autor: Dušan Marić (Nedeljnik Afera)