Седам Срба из свемира

Јуче је преминуо амерички научник српског порекла Давид Вујић, члан „српске седморке“, групе која је радила на програму Аполо

Вујић је био последњи живи члан „српске седморке“ која је учествовала у свемирској мисији Аполо.

Тим Аполо 11 је 20. јула 1969. године славио први корак човека на Месецу.

Један од најзначајнијих догађаја 20. вијека је свакако био Аполло 11. Ход по месецу Нила Армстронга. 20. јула 1969. године је у преносу уживо, по проценама, пратило 530 милиона људи широм света.

По статистичким подацима то значи да је око 14% светске популације у том тренутку било испред својих телевизора и у преносу уживо са Месеца чуло чувену реченицу „Ово је мали корак за човека али велики за човечанство“
Ставимо ове бројке у данашњу перспективу. Популарна ХБО серија „Игра престола“ је свакако један од глобалних ТВ феномена. Последња епизода, у којој смо испратили трагичну судбину Денерис, у САД је гледало 17,4 милиона људи. Нила Армстронга је у Америци гледало између 120 и 150 милиона људи. По неким проценама макар још 17 милиона људи је гледало „Игру престола“ ван САД где долазимо до цифре од око 35 милиона широм света. Чак је и време преноса ова два догађаја отприлике било исто: пренос првих човекових корака по Месецу је почео у 03:56 по нашем времену, пише „Блиц“

20. јула, 2019 године обиљежено је  50 година од једног од највећих подвига у историји човјечанства. Сви знају за Нила Армстронга и База Олдрина. Много људи зна и за трећег члана посаде Мајкла Колинса. Међутим, врло мало људи зна да су веома значајну улогу у овом подухвату имали седморица Срба који су названи „Српских Аполо 7“.

У програм Аполо 11 директно су били укључени Милојко Вучелић, Славољуб Вујић, Давид Вујић, Милисав Шурбатовић, Данило Бојић, Петар Гајић и Вељко Гашић. Милојко Вучелић је имао најодговорнију улогу – био је главни менаџер програма за слетање астронаута на месечеву површину. Данас скоро свако на визиткарти има титулу некаквог менаџера; у то вријеме, Менаџер система значило је да је његов непосредни задатак био конструкција и функционисање самог модула Аполо.

Међутим, овако озбиљна и комплексна мисија је захтевала много главних улога. Када се погледају задаци и послови које су обављали наши сународници, слободно можемо да кажемо да су Срби били итекако заслужни за невероватан успех мисије Аполло 11.

О томе говори и анегдота о астронауту Френку Бормену, астронаут мисије Аполло 8, који се на својој турнеји по свету након завршене мисије сусрео и са Титом. Тито га је тада питао: „Зар се нисте бојали тог лета око Месеца?” Бормен му је одговорио: „Ма какви, ваш Милојко – Мајк Вучелић је био главни и са Земље бринуо о мени”.

Када је то сазнао, Тито је пожелио да развије свемирски програм СФРЈ и то је у директном разговору предложио Вучелићу. Знајући да је то преамбициозно и прескупо за Југославију, Вучелић је иницирао посредовање између тадашњих суперсила САД и СССР у њиховом заједничком програму Аполо–Сојуз.
Данило Бојић је био главни инжењер и специјалиста за системе кретања и контролу реакционих система у Аполо програму.

Уз то, након катастрофе у којој су током тестова на земљи, у модулу Аполо у пожару страдала тројица астронаута, њему је поверен посао редизајна излаза за случај опасности. Резултат – време отварања излаза модула спуштено је са 90 секунди на 3 секунде!

Павле Дујић је био задужен за систем дистрибуције електричне енергије на Аполо свемирским бродовима током лета на Месец. Милисав Шурбатовић је био инжењер задужен за приземљење и одвајање свемирских објеката на површину Месеца, Петар Галовић инжењер задужен за осмишљавање и обезбеђивање катапултног система у свемирским бродовима мисије Аполо а Славољуб Вујић инжењер задужен за истраживање рада електронских уређаја на објектима који су слати у свемир у оквиру мисија Аполо и Сатурн. Седми члан екипе „Српских Аполо 7“ је био Давид Вујић, инжењер и пројект менаџер одговоран за повезивање програма у оквиру Роквел, НАСА и осталих компанија. После успешног слетања људске посаде на Месец, њих седморица, друштво „Ћелавих Орлова“, како су се духовито назвали, направили су мало славље у Калифорнији и успешно наставили своје сјајне каријере.

Ових 7 научника су добитници признања „Appolo Achievement“ које додељује НАСА. Награду прати испис:

„У знак поштовања према посвећеној служби нацији у оквиру тима који је померио границе у аеронаутици и истраживању свемира и демонстрирао их у многим изузетним достигнућима која су кулминирала успешном мисијом Аполло 11 на путу првог човjека на Мjесец, 20. јул 1969.“

Зашто се до сада мало знало о овим људима који би требало да су у историјским уџбеницима? Један од разлога је свакако политичка нетрпељивост према западу и Америци која и дан данас постоји. НАСА је ипак америчка владина агенција.

Петар Галовић је син чувеног предратног генерала Јоакима Гајића, као и увек велики добротвор Српске Православне Цркве и династије Карађорђевића. Ако је то пре 30 година био разлог да се његово име скрајне, данас то свакако није случај. Па ипак, његово име је мање познато од имена спортиста и естрадних звезда.

Доктор техничких наука Славољуб Вујић, који себе зове „Лала из Баната“, рођен је у Румунији, близу места Јаша Томић, где се и школовао. Похађао је гимназију у Вршцу коју није завршио јер је са породицом 1952. године емигрирао у САД.

Данило Бојић је из Липова код Колашина, преко Италије и Канаде дошао до Америке док је Павле Дујић рођен у Дентервилу у Ајови где је његова породица емигрирала из Лике. Милош Шурбатовић је био пилот Краљевске Војске Југославије који се из Београда отиснуо у САД а Давид Вујић је син емиграната из Србије.

Давидов отац је често говорио свом сину на српском: „Давиде, ти си рођен као Американац, немој да заборавиш одакле си.“ И чини се да ових 7 Срба заиста никада нису заборавили своју родну земљу.
2009. године на позив министарства дијаспоре Милојко Вучелић и Славољуб Вујић су посетили Београд и одржали серију предавања. Данило Бојић је сахрањен са груменом земље из родног Липова, који му је, на његов изричити захтев, пред крај живота упутио његов синовац Петар – Бато Бојић.

Као и Српских Аполо 7, Никола Тесла и Михајло Пупин су такодје били емигранти. Некако се чини да се увек касно сетимо наших људи који негде, далеко од Србије, постижу огромне успехе и представљају Србију у најбољем свијетлу.

Можда је данас, када се обележава 50 година од највећег људског подвига, право време да овим људима покажемо захвалност коју неоспорно заслужују.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: