Sećanje: Slavko Drljača 1946-2023

Piše: Mišo Vujović

Svi putujemo, ispunjeni manje ili više plodovima života. Neko ostavi bled ili neprimetan trag koji brzo speru vetrovi i kiše zaborava, neko upečatnjivo delo koje će ga nadživeti. Koliko god bili svesni da je smrt putovanje u drugu dimenziju života, odlazak dragih ljudi nas svaki put uzdrma iz temelja. Odlaskom prijatelja čovek gubi deo sebe, ostaje usamljeniji i siromašniji kao deo kopna koje je odnelo more, kako zapaža veliki pesnik Džon Don u pesmi “Za kim zvona zvone”.

Otišao je na neki nebeski stadion još jedan doajen srpskog i jugoslovenskog fudbala, nekadašnji golman Prtizana Slavko Drljača. Zbog povrede njegova fudbalska karijera nije bila duga poput ljudskih dela čiji spisak nepregledan jer je ovaj nekadašnji div među stativama, predstavljao kolosa od čoveka.

Slavka Drljaču sam upoznao krajem prošlog veka, kao ostvarenog čoveka sa integritetom u to vreme jednog od rukovodilaca privrednog dela Partizana. Prvi utisak snažne i upečatljive ličnosti sa integritetom potvrdio je kasnijim susretima. Delio je vedrinu i optimizam sa punom svešću da peščanik života lagano curi.

Na golu Parzizana nije branio dugo, aktivno igranje napustio je rano, ali je do kraja života ostao veran Partizanu uspešno se baveći biznisom za ovaj trofejni klub.
Nažalost poslednjih desetak godina života vodio je lavovsku borbu sa opakom bolešću koja ga je polako osvajala, ali njegov sportski duh nije posustajao.

Znao je da bolest ume da obesmisli čoveka, plašio se da neonemoća, da ne optereti svoje najbliže, noseći sa osmehom svoju muku, tešeći prijatelje pogođene sličnim problemima.
O skromnosti ovog čoveka govori i njegov amanet da ne želi komemorativne skupove i ostale počasti.

Slavko Drljača je živeo tiho, skromno i gospodstveno tako je i otišao.

Počivaj u miru dragi Slavko! Porodici duboko saučešće!