Сећање на масакр у Кривој реци
Брус данас; Фото: Приватна архива Новости
Средина октобра 1942. године најужаснији је период у сећању мештана Криве Реке и Копаоника, а први попис жртава који је урадио судија Радован Марковић исте године сведочи о размерама трагедије: фолксдојчери су тада побили више од 300 мештана поткопаоничких села у масакру у коме су пекли људе, палили читаве породице у колибама, стрељали на ливади, ампутирали им руке и ноге.
Остало је упамћено да су 70 цивила угурали у претходно минирану Цркву Светог Петра и Павла и дигли је у ваздух. СС дивизија „Принц Еуген”, у чијим редовима је било око 1.500 војника, подунавских Немаца, под командом пуковника бивше војске Краљевине Фрање Кодра и са Бугарским 36. пешадијским пуком од 1000 војника предвођених Петром Паневим, као и јединицама од 300 белогардејаца, одговорни су за масакр почињен услед уверења да је штаб четничког војводе Драгутина Кесаревића био управо у атару Криве Реке.
Најмлађа жртва злочина била је беба Вера (Трифуновић) од месец дана.
Тај злочин је по људским губицима, према броју становнику, био вероватно најстрашнији у Другом светском рату – присећао се за “Новости” Горан Минић, аутор књиге “Казивања о Кривој Реци копаоничкој”, који је један од најупорнијих истраживача, чувар сећања на овај стравичан злочин.
Минић је деценијама разговарао са преживелима. Сведочење Ратомира Николића било је једно од најстрашнијих. У тренутку покоља имао је само шест месеци. Сачувало га је тело његове мртве мајке.
– Причала ми је моја баба, која ме је и нашла међу педесет убијених људи – сведочење је Николића. – Два дана и две ноћи сисао сам мртву мајку. Имао сам само шест месеци тог октобра 1942. године. Неким случајем остао сам жив, прекривен лешевима.
Радунка Николић преживела је крваву просидбу 12. октобра, 1942. године. Требало је да се уда за Милована Милинчића, момка из Осредака, одакле су са будућим младожењом пристигли рођаци са поклонима и музиком. Фолкдојчери су пуцали у сватове, Радунка је остала без руке.
