Сцила и Харибда подигле су обрве

Градећи митолошког лукавца, Хомер је изградио протолик политичара чији вијек нити зависи од избора, нити од врсте система. Сви Одисејеви насљедници-политичари, жртвоваће друге, себе ради.

Пише: Никола Маловић

У једном љетњем броју „Политике“ од прије скоро деценију, професор Филозофског факултета у Београду, В. В, написао је ово: „Србија је показала да се не понаша као Буриданов магарац, који се опредељује час на једну, час на другу страну, већ се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела, одолевајући успешно Сцили и Харибди“.

Прича о магарцу названом по филозофу Буридану говори о магарцу који је крепао од глади зато што се двоумио између два једнако укусна пласта сијена.

У том смислу, метафора са Србијом може и да стоји, јер се, по професору, Србија опредијелила за Царство европско, не и за руско тј. евроазијско, но је наставак професорове реченице проблематичан.

Пазимо…

Нико не може одолијевати и Сцили, и Харибди па остати жив. Тако ни Србија.

У митолошко вријеме оно, Одисеј је, да би се вратио кући на Итаку, морао да прође мореузом између страшних чудовишта, Сциле и Харибде.

Другог пролаза, напросто, није било.

Преужасна Сцила имала је шест глава на дугим вратовима, док је преужаснија Харибда усисавала море и гутала бродове са све посадом.

Одисеј је прагматично израчунао да је боље жртвовати шест морнара и задовољити Сцилиних шест чељусти, него Харибдин вакуум, у коме би пострадали дебото сви. Па је тако први приложио шест колатералних жртава и за сва времена зарадио стални епитет – лукавог Одисеја.

Градећи митолошког лукавца, Хомер је изградио протолик политичара чији вијек нити зависи од избора, нити од врсте система. Сви Одисејеви насљедници-политичари, жртвоваће друге, себе ради. Код њих је, као и код Андрића, став у служби човјека, а заправо би увијек требало да став буде у служби истине.

И сада, са сазнањем да се не може утећи и Сцили и Харибди, него или Сцили а Харибди не, или Харибди али Сцили не, склон сам да поново прочитам први дио професорове реченице: „Србија … се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела“. Ах, красне ли баланцете вјеште нам мајчице, златнога ли њенога труда да, као у оном вицу са три лика од којих је трећи Србин – овај на крају све надмудри!

Ходећи путевима своје посестриме Црне Горе, Србија све брже са ђаволом тикве сади. Имаће томе девет година – с времена на вријеме се ваља подсјетити – делегација Србије, на челу са тадашњим министром одбране присуствовала је самиту НАТО-а у Варшави, на којем је скупу одлучено да се пошаљу четири међународна батаљона у Пољску, Естонију, Летонију и Литванију. Сајт „Блумберг“ објавио је карту односа снага НАТО (4.000 војника) – Русија (30.000), на којој се зарад алармирања западног јавног мњења и кувања тамошње колективне жабе види руска надмоћ, али је Русиа Тодаy објавила исту карту с бројкама које укључују не само 4000 међународних војника на истоку Западне Европе, него и 120.000 униформисаних Пољака, и свих приде солдата из балтичких вазалстава (31.500) који – зарезујемо ли шта је те 2016. године рекао Горбачов накнадном памећу – фактички учествују у ескалацији хладног у врући рат.

Старија и средња генерација сада разумију како је то било могуће да пред Први свјетски рат нико не повуче ручну на вријеме; данас разумијемо како пред Други свјетски рат није било команде као са Титаника: Пуном снагом назад!

Него је наше претке у усуду водила струја времена, све бржа што је била ближа смрти. Сигнификантно је било посматрати двије мајске полуфиналне вечери, кад и финалну музичку ЛГБТ+ фешту Пјесму Евровизије, више као феномен, и као знак времена, неголи као фестивал који ће изродити пјевача, пјевачицу, нешто небинрно или нешто четврто, чији ће музички нерв успркосити правилима игре. Швајцарска је уживо потрошила бога оца у истој седмици у којој је на Пјесми Евровизије извиждани Израел побио стотине чудом преживјелих Палестинаца у Гази. Колективни запад је гаy, у изворном значењу те све одвратније и свеприсутније ријечи – раздраган и весео, па му се, казивањима медија главног тока, говори како ће све да буде добро, океј, како ће Русија леђи на руду, јер, будући другоразредна сила, мора, и да ће на крају да побиједи правда, и амерички мир. Након Пјесме Евровизије иде доба када се праве планови за љето, када сваки геј са Колективног запада и онај коме је геј океј, а то је већина, прави планове како да одмори честицу душе и 100% тијела током данас све краћег, а прије проналаска чипова пословично дугог топлог љета.

До јуче увјерени да смо на путу ка бољем и праведнијем сутра, ето нас у тјеснацу. И Сцила и Харибда подигле су обрве.

Извор: Печат

Одисеј као протолик политичара

Хомерова Одисеја нам је хексаметром, стихом са 16 слогова, за разлику од српског десетерца, нацртала протолик оне врсте политичара или генералних лукаваца који могу да преживе све, чак и промјену система.

Андрић, који као амбасадор Краљевине Југославије 1939. предаје акредитиве Хитлеру, а потом постаје што нико на његовом мјесту не би, књижевна икона у Титовој Југославији – риједак је примјер лукавца одисејевског типа међу нама знаним великанима. Јер је опстао са главом на раменима. И окитио је ловоровим вијенцем.

Митолошки Одисеј, омиљен сваком читаоцу који га се оком дотакао млад, угравирао му се у мозак до конца због авантуре, али има Одисеј и других равни.

Као професор Поморске академије у Котору, говорио сам питомцима: Сви сте ви Одисеји, одлазите да бисте се вратили.

Многи међу мојим питомцима, у детаљним проучавањима Одисеје, схватили су како је Одисеј на ваги негативан колико и позитиван. Који ћемо из мноштва да издвојимо примјер? Било је проречено гдје ће први онај који са било које од хиљаду лађа скочи на Тројанско копно тога тренутка да остане мртав. И кад су лађе пристале, боме, нико није хтио први да искочи, јер је свак знао да ће у тај час умријети. Али се лукави Одисеј, краљ Итаке, досјетио да са брода на тројанско тле баци штит, и на њена да доскочи. Кад су војници са бродова видјели да краљу Итаке није ништа, поискакали су множином. Но се пророчанство обистинило, и први војник који је ногама дотакао копно остао је на мјесту мртав.

Сврха…

Слиједити паганске јунаке и вође, погубно је. Личе на јунаке, а демони су. Сви који виде да су Србија и Црна Гора ушле у геополитички тјеснац по ко зна који пут у историји знају да колатералних жртава мора да буде много, јер су таква правила игре. Немогуће је без посљедица проћи између Сциле и Харибде.

Човјек мора прије или касније, 1389, 1999, или које год године, одлучити којему се привољети царству, уз подразумијевајуће жртве. Будући да смо хришћани окалемљени светосавском гранчицом, у колективном нам уму није да издамо своју земљу, није нам је на крај памети да окренемо цијеви према Русији, али гле: Црна Гора уђе у НАТО кад и српске гранате у Украјину. Јесмо ли потпуно луди? Надам се, са толико светих краљева, са толико манастирских обитељи и сестринстава, уз толико молитви, уз студенте вјерујуће, да нам ипак није крај, да нам има спаса.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: