Савовић: Идем на протесте, јер желим добро својој породици

Пише: Слободан Савовић

У септембру љета Господњег 2015. био сам и јесам на протестима у Подгорици. Присуствујем на протестима из врло личних разлога, а не због тога што то од мене траже опозициони лидери.

Излазим на улицу испред Скупштине Црне Горе, јер нијесам ни четник ни бунџија, како то о мени пише у својој политичкој процјени један бивши директор школе. Нисам ни противник државе како то опет написа други политички процјенитељ.

Као што рекох, излазим на протест и излазићу из врло личних разлога јер сам незадовољан својим положајем у друштву. Мој модус вивенди није да оправдања за лични кукавичлук тражим у слабостима опозиционих партија, нити да чекам новог политичког месију који ће отјерати Мила. Не.

Сматрам да је моје незадовољство довољан и оправдан разлог мог протеста и, у крајњем случају, побуне мене као грађанина. У пренесеном значењу, покреће ме спознаја да су моје друштво и држава у канџама неолибералног простачког система које ми, као професору историје, има обрисе феудалних друштава.

Незадовољан сам, јер живим у друштву у коме покушавају да ми као нормалну прикажу појаву да дјеца политичара насљеђује своје очеве на политичким и економским положајима у држави. Извините, али тако груба појава непотизма и злоупотребе државе Црне Горе довољан је разлог да не ћутим и да се побуним. Као што је разлог моје побуне, висок до неба, и изјава Мила Ђукановића да ћемо уласком у НАТО ући у цивилизоване земље и да напуштамо балкански цивилизацијски круг. Није ли ово чиста глупост?

Протестоваћу и даље и због хиљада радника који су остали без посла, јер су им радна мјеста „успјешно“ приватизована а људи су на улици. Протестујем због оних радника који и даље раде за мизерне плате и који када су болесни морају да се договарају са послодавцима када и како ће се лијечити. Погледајте КАП ако мени не вјерујете.

Посебно наглашавам два примјера из синдикалне праксе, који су по мом мишљењу врх леденог бријега. Примјер први: У једном подгоричком колективу менанџмент је укинуо новчани додатак на отежане услове рада у тој установи. Умјесто додатка менаџмент је увео могућност прековременог рада, то јест паушала.

Шта се десило у том колективу? Радници се међусобно свађају ко ће више да ради прековремено да би примили исто новца колико су имали раније прије укидања новчаног додатка. Умјесто да су се радници изборили да им се врати отето право, они су и душу продали послодавцу.

Примјер други: Сви ми средовјечни грађани Црне Горе усрдно се молимо за здравље наших родитеља. Њихове пензије су наше сламке спаса које нам омогућавају преживљавање. Те родитељске пензије и њихови станови и куће у којима станујемо наш су једини ослонац када су наше плате недовољне или их уопште немамо и када немамо станове и куће и не можемо да их купимо. Када се нијесмо снашли и пронашли у Миловим очима, као Он и његови пулени и њихова дјеца. Знам за пуно оваквих примјера.

Због ових сам примјера био и бићу на свим протестима. Моји су разлози једноставни и врло свакодневни. Не буним се ни због Андрије ни због Меда, њима свака част, јер ме и не интересују много. Бунићу-се сјутра и против њих. Никакав проблем. Буним се због себе, јер желим да буде боље мени и мојој породици. Једноставно зар не?

Аутор је предсједник подгоричког одбора Синдиката просвјете.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: