Савез српских певачких друштава
1 min read
Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Идеал др. Јоце Лалошевића био је уједињење свих српских певачких друштава у савез. Савез српских певачких друштава почео је свој рад 1911. У свом чланку „Значај српских певачких друштава” у часопису „Гусле” истакао је : „Ми смо Срби народ раштркан. У три је краљевине и једну царевину подељен наш живаљ, тако да сваком српском покрајином други господар и други закони владају. Па ако су икојем народу потребне кристализационе тачке које ће окупити око себе раштркани народ, сачувати му национално обележје, предупредити постепено диференсовање у мишљењу, осећајима, обичајима па и језику; дакле постепено однарођење и претапање у друге, суседне, ваљда и напредније, јаче народе, – то су раштрканом српском народу такове кристализационе тачке у првом реду потребне. А шта да буду те кристализационе тачке ? Политичка удружења, странке и разне друштвене установе нису за то погодни. Правац и оквир политике у сваком крају је друкчији; земаљски закони у једном крају дозвољавају рад разним друштвеним установама, а у другом крају исто то најстрожије забрањују. Овим путем се дакле до општег груписања и опште организације, бар код нас, и бар данас још, доћи не може. Али певати је свугде слободно, певати се свугде може, српска се песма у свима крајевима једнако љуби и разуме, певачка друштва су дакле најзгодније установе за народну нам организацију и за рад у правцу националног одржања раштрканог српства … Српска певачка друштва дакле пригрлити и подићи до висине стална и озбиљна рада, значи снажно помоћи нашој националној организацији и успешно подизати најјачи обранбени бедем народног нам живота и опстанка.”(1)
У извештају о раду Савеза Српских певачких друштава и о стању српских певачких друштава у савезу види се да је било пуно проблема. Од преко 100 српских певачких друштава из тадашње Угарске, Хрватске, Босне и Херцеговине пре Првог светског рата у Савез српских певачких друштава са седиштем у Сомбору уписало се само 28 друштава. У извештајима о раду истицала се малаксалост код извршујућих чланова а незаинтересованост код публике. У извештају Српског црквеног певачког друштва у Старом Бечеју наводило се : „Наше чланове треба вечито молити, бодрити, кумити, па тек се онда може нешто почети”. Митровачко певачко друштво запазило је „да је наступила нека равнодушност према српским културним установама у опће, а према нашој дружини на посе”. По решењу од априла 1911. Савез је покренуо лист „Гусле”. Лист је слан певачким друштвима у Савезу, затим свима осталим српским певачким дружинама и појединим лицима, свега 250 примерака. Слали су и словенским певачким савезима, музичким листовима, као и белетристичким и политичким листовима. Певачка друштва која су била у Савезу добијала су лист бесплатно. По непотпуним подацима 28 друштава имала су 1.289 чланова, 839 певача и певачица заједно од чега 519 певача и 320 певачица. Поједина друштва имала су тамбурашке зборове.(2)
Др. Јоца Лалошевић био је председник Савеза српских певачких друштава. На његову иницијативу покренут је месечни часопис „Гусле” у Сомбору, званично гласило Савеза српских певачких друштава. Савез је приредио прву велику певачку славу у Сомбору маја 1914. У њој учествују удружена српска певачка друштва из Аустро-Угарске, а као гости им долазе друштва из Београда у пратњи музике краљеве гарде. (3) На разгледници издатој као поздрав са певачке славе Срба певача истакнуто је : „Хај што Србин још се држи крај свих зала. Песма га је одржала њојзи хвала!”
И музичари су учествовали у борби за ослобођење и уједињење. Светолик Пашћан–Којанов рођен је у Петроварадину 1892. Као студент отпочео је своју диригентску каријеру у Загребу међу средњошколцима и Привредниковим омладином. Светолик Пашћан био је диригент певачког хора и тамбурашког збора Привредникове омладине у које је увео и Србе интелектуалце омладинце. У дому Привредника сваке недеље се певало и свирало, а нарочито су били посећивани концерти и забаве које су се одржавале сваке прве суботе у месецу. У Привредниковој омладини радио је од 1909. до пред рат 1914. У исто време радио је у Српском соколу, издавао библиотеку Народног рада и сарађивао у „Србобрану,” „Српском гласнику” и „Застави”, а био је диригент Српског средошколског удружења. Удружење је имало огромну библиотеку и музички одсек. Као сарадник националних бораца Луке Јукића, Хорвата, Доленца, Најхарда и осталих био је осуђен у Аустро–Угарској због велеиздаје и затворен у Лепоглаву, а кад је ослобођен, интерниран у Мађарској. Кад је ослобођен 1917. основао је мушки пјевачки збор „Мокрањац“. Срби су у Загребу у „Мокрањцу” видели гласника слободе. Заједно са „Мокрањцем” одлази августа 1918. у Двор. Кад је „Мокрањац“ певао „Хеј трубачу с бујне Дрине” одушевљењу није било краја. Настале су нове преметачине и саслушања, скривања и бежања. (4)
Српски прегаоци радили су на стварању националне културе и припрему народа за будућу борбу за ослобођење и уједињење. Своје идеје ширили су преко певачких и соколских друштава. Зато су пре Првог светског рата основали Савез српских певачких друштава са седиштем у Сомбору. Српском народу данас су потребнија певачка друштва него онда када су била основана.
Напомене :
