Šarena revolucija daleko od homogenog pokreta sa jedinstvenim ciljevima

Piše: Biljana Vankovska

Nešto više od godinu dana nakon potpisivanja takozvanog Sporazuma iz Pržina koji je trebalo da uspostavi politički okvir za izlazak iz krize, Makedonija je na početku političke agonije kojoj se ne vidi kraja. Uprkos skandalu sa prisluškivanim razgovorima kojima se demaskira korumpirana vlast, opozicija ipak nije uspela da pridobije građane na svoju stranu, što zbog još uvek snažne kontrole nad mehanizmima vladanja od strane vladajuće koalicije, što zbog vlastite nesposobnosti i oslanjanja na podršku međunarodne zajednice umesto na mobilizaciju građana.

Tako, na političkom planu, odvija se takozvani proces Pržino 2 što je samo reciklaža originalnog sporazuma za čije ispunjenje nema političke volje, a objektivno – ni vremena, ni mogućnosti da se u nekoliko meseci uradi ono što je degradirano godinama unazad. Jedini vidljivi pomak od prošle godine je uspostavljanje Specijalnog javnog tužilaštva, ali i tu još nema rezultata, niti će ih uskoro biti.

Da je pravda spora, to nije ništa novo, ali kada je svojom masovnom abolicijom u „priču” ušao i predsednik republike, sve se još više iskomplikovalo i usporilo. Tužilaštvo sa svoje strane je još uvek okrenuto građenju svog imidža i postalo institucija sa najvećom podrškom građana, ali ispunjenje misije zbog koje je osnovano jednostavno nema. Čini se da je opozicija sasvim zadovoljna i time, jer u susret izbora više vredi javno posramljivanje političkog protivnika, nego (spori) pravni ishod i (nedostižna) pravda.

Izvesno je da je ovo tužilaštvo, ili tačnije njegov vidljivi (ženski) deo, uspeo da postigne neverovatnu medijsku popularnost u zemlji, ali čini se još više van zemlje (nedavno je Bi-Bi-Si izveštavao o trima tužiteljkama kao o „Čarlijevim anđelima” koji se bore protiv kriminala, dok je u Makedoniji glavna stvar imati „selfije“ sa nekom od tužiteljki, koje očito uživaju u popularnosti i u odlascima na prijeme raznih ambasada).

Upravo je tužilaštvo postalo i zaštitni znak protesta, koji su nešto manje od tri meseca kretala svakog dana (osim vikenda i praznika) ispred zgrade ove institucije. Na prvi pogled izgleda da su se između dve jednako politički impotentne stranačke grupacije, koje stoje u pat situaciji, bez snage, ali i vizije, pojavili građani na ulicama. Ipak, bliži pogled ukazuje da je takozvana Šarena revolucija daleko od homogenog pokreta sa jedinstvenim ciljevima. I najpovršnija analiza pokazuje delovanje najmanje dve struje: jedna sebe naziva Šarenom revolucijom, dok drugu sačinjavaju pristalice pokreta „Protestujem”.

Nijedna ni druga struja nisu sasvim nove i nepoznate javnosti: Šarena revolucija je nastavak pod drugim imenom pokreta koji je prošle godine, tokom protesta šatorima ispred vlade, sebe nazvao „Građani za Makedoniju”, a koji je sastavljen uglavnom aktivistima raznih nevladinih organizacija, kao i od intelektualaca i profesora bliskih opoziciji. S druge strane, „Protestujem” izrasta iz nekoliko socijalnih pokreta, koji su pokušavali i pokušavaju da ostanu izvan stranačkog uticaja socijaldemokratske opozicije, kao Solidarnost, Lenka, ali i Studentski i Srednjoškolski plenumi.

Na kraju dana, zbog inherentne potrebe da se prikaže jedinstvo, ali i masovnost (i pored vidljivog zamora „materijala”), dve struje su sklopile pakt o nenapadanju opozicije i prezentiranju zajedničkih zahteva (koji se, slučajno ili ne, podudaraju sa onim koji iznosi opozicioni SDSM u Pržinskom procesu).

Tako, u samoj Šarenoj revoluciji nema ničeg revolucionarnog, čak ni po pitanju generalne kritike neoliberalnog poretka, stranaka ili sistemskih rešenja (koja izrastaju iz Okvirnog sporazuma, koji je 2001. godine uveo podeljenu vlast između dve najveće etničke zajednice). Ono što je na početku izgledalo kao inovativni nenasilni pokret, ali i hrabro i emancipatorsko –bacanje boje na spomenike i na neke državne objekte – vremenom je postalo monotono i neproduktivno. Na svakom novom „najvećem protestu” usavršava se samo način na koji se farbaju institucije, bez ikakve ideje kako dalje.

Demonstranti su više puta pokušavali da pokažu odlučnost i moć, poslednji put pre skoro dve nedelje davanjem ultimatuma nakon čega je sledio antiklimaks. U susret vrelim letnjim mesecima, a i godišnjim odmorima, „revolucija” jenjava, a sve je jasnije da se glavna reč vodi na međustranačkim pregovorima pod pokroviteljstvom stranaca.

Najnovija vest iz Brisela (tačnije, Evropske komisije) jeste ukidanje mogućnosti da se koriste IPA fondovi, što je samo zamena za sankcije na račun vlade, a u nemogućnosti da se o pravim sankcijama odlučuje na nivou Evropskog saveta gde ne postoji konsenzus po ovom pitanju.

U makedonskoj javnosti, kod većine građana, nastupa beznađe i nezainteresovanost, jer čitava kriza se pretvorila u neinteresantnu i zamornu sapunicu u kojoj su „građani” samo odabrani koji su sebi dali pravo da govore u ime siromašnih i potlačenih, a u suštini igraju uloge terenske logistike za račun opozicione stranke. Najgore od svega, Šarena revolucija ne pokazuje ni moć da sebe pogleda samokritički, još manje da dopusti da je neko sa strane kritički promatra. Kako ide vreme, sve je teže napraviti razliku između istih likova koji se pojavljuju u različitim izdanjima: čas su Šareni, čas su studenti ili profesori, čas su nezavisni, itd.

Nedavna talasanja oko skopskog univerziteta su samo način da se veliki manihejski sukob preslika na stanje na univerzitetu, koji je i dalje talac velikih stranačkih igrača. Nažalost, i studenti su izgubili i momentum i „političku nevinost”, pa su sada više moneta za potkusurivanje u transakcijama velikih i moćnih igrača. Sve u svemu, čeka se da vrućine prođu, pa da se produži sa „revolucijom”, mada je sve izvesnije da će se stvar završiti na izborima na kojima će se glasati za iste stranke i u istom izbornom i političkom sistemu. Time se, naravno, neće rešiti trajno kriza, ali će se možda stvari vratiti u institucionalni kolosek.