Шанса

Пише: Булатовић И. Богић

Гдје пучанско запире познање, почиње крипто – дипломатија. То ваљда сви знамо. Мали народи, а то су мање -више сви (Словени би били респектaбилни када не би тврдили да су само истог поријекла!), када препознају прве обрисе„аљкавости“, када начујунелогични сигнал, када осјете „одсуство“ каузалитета у политичкој збиљи, морају да препознају прсте крипто – дипломатије.

Тада, требало би, ти мали народи, да размисле само о ономе што је реално могуће.
Како ми се чини, у текућој години на измаку, можда негдје на прољеће, Црној Гори су понуђена три рјешења да изађе из мат позиције. И ниједно рјешење не води коначном рјешењу, али само једно оставља нам могућност да нешто у будућности можемо да очекујемо. Очекивати од Протектора сасвим и искрено праведну понуду је утопија. (Прича о Правди, за Протектора је само инструмент за сигурно спровођење Протекторовога плана у симулакруму од демократије. Када кажем мат позиција, мислим на то да је 80% грађана у Протекторату било против диктатора, Протекторовог експонента. Да је Протектор морао да задовољи бајку о демократији, а притом, да свом више него лојалном експоненту обезбиједи простор за дјелање, како би задржао своје неупитне компетенције и имао га као алтернативу и корективног фактора у задовољењу протекторске контроле.

Борба за Мир на ткз. Западном Балкану, само је константна пријетња Протектора Протекторату: Ако не будете кооперативни у границама наших динамичних потреба, добићете крвопролиће! Народи у Протекторату имају националне слободе и освајају их само у границама кооперативности. Покушају ли да их пређу фронтално, у проблему су. Прихватити ове истине, не значи капитулирати. Народ у Протекторату може да опстане само ако непрестано ради на себи, у невидљивој борби, док не дође трен глобалне слабости глобалног Протектора. Капитулирао је само уколико заборави ко је. Борба за очување идентитета у Протекторату је мајка свих битака!) Прва понуда је да уђемо у грађански рат на који Протектори не гледају са сентименталношћу. Свакако, након сукоба, они улазе као помиритељи. Друга понуда је да диктатор остане на власти јер друга страна није „кооперативна“, „неупотребљива“ је и превише „пргава“ и „независна“.

Трећа понуда је ова која је у Протекторату једино могућа, а да буде нека промјена у границама Протекторових укуса, а што се назива „модерна демократија“. Прва, револуционарна понуда, да се остварила, без обзира на жртве и стање на политичком и идеолошком терену, њен исход би, у сваком случају, глобални агенти опет усмјерили ка свом колонијалном интересу. Протекторско мишљење је да се са демократијом не смије претјеривати и она не смије дозвољавати и субверзију, односно, субверзија је пожељна и демократски оправдана само уколико се њом остварује сигурност Протекторовог интереса.
Свијет није постао „глобално село“. То је еуфемистичка синтагма која је у јавном дискурсу једино политички допустива и укусна. Али политички и јавно-дипломатски није допустиво рећи да је на дјелу, одавно, од Другога рата, од Маршаловог плана, латинизација Европе. Притом, није ријеч о латиничном писму, мада се у нашем случају и ово подударило. Након колонизације Јужне Америке, латинизација, односно глобални колонијализам, у различитим идеолошким варијантама ( колонизатори нијесу идеолози, њима је идеологија типа љевица – десница само алатка која је помоћно средство у оставрењу „стабилности“ – тотално контролисање ситуације у колонији) и са различитим задацима, али са истим Циљем и Интересом, десила се и Европи. Што је Јужна Америка и западна Европа Сјеверној Америци, то је југоисточна Европа Западној. Дакле, ми смо под двоструким „штитом“ колонијализма. Хтјели ово да признамо или не, било то политички питко или непитко „носатим народима“ и још „поноснијим националним лидерима“, то је Истина!!! Политика у Протекторату се одиграва само вербално, у семантичким вакуумима, у тумачењу историје или у бајковитим причама о будућности.
Шта је данас корисно, паметно, мудро рећи Србима у ЦГ. Мислим да нам је потребно рећи, без патетике или трагике рећи да смо 30. августа поново ушли у историју, дипломатију, политику… у предворје некакве Перспективе. Направљен је тек први корак, врата су тек одшкринута. Ваља нам ући у нову реалност како би почели да остварујемо своје интересе у правцу 10, 20, 50 година унапријед. Нешто што данас нам само изгледа да није, или заиста није постигнути и испуњени циљ, схватимо да је бар корак напријед, у ходу ка циљу, у дуративу, ако већ свакако није корак уназад. Наше питање неће се и не може ријешити ни једним изборима, ни једним мандатом.

Чак, рекох, ни једном Револуцијом, у данашњем глобалном контексту. Крипто – дипломатија би опет био њен одлучујући креатор, а нас би опет било само мање. Борба за опстанак није циљ до којег се дође и онда пландује. То је динамика, растућа, прогресивна динамика. Можемо да причамо како смо из историје и текуће реалности били избачени насилно, како нисмо имали право на будућност, то је мање битно у овом тренутку. Најбитније је да схватимо да наш уплив у нову реалију неће бити сада и одмах. Али ми можемо, видјело се да можемо, да смо као народ још увијек и свјежи и потентни, да можемо да мијењамо свој статус, и дипломатијом и криптодипломатијом као други. Можда ово није политички паметно што говорим, али ја нисам политичар. Изгледа да покушавам бити одговорнији од њих. Храбро је и лијепо бити јавни родољуб, али је још врједније бити тајни родољуб, крипто – дипломата Србин, крипто – Србин. Јевреји су тако опстали у протекторатима и то је примјер који би ваљало да слиједимо, прије него да се фронтално супротстављамо Протектору који је глобалних размјера. Бијели монаси (иночество) су исповиједали Христа и у Стаљиновим гулазима и у Стаљиновом Генералштабу! Зашто и ми да не будемо „тројански коњи“ у Влади која наводно није антирежимска.

Зашто нисмо ми, а оптужујемо друге да јесу? Смета нам морал? Морал у послу у којем сви очекују добитак! Опште благостање се остварује кроз остварене конституенте – индивидуе. Испливаће вјера која је боља! Они, демократе, а крипто – националисти, долазе до својих циљева мирно, а ми ни уз људске жртве. Али остају велике приче којима се опијамо и то нам је једина награда и канда постаје циљ. И у политици као у производњи, више вриједи један прави конкретни потез, него све приче о шаху. Оно што звучи и звечи није потез. Више је зла српскоме народу у ЦГ донијело избацивање српскога језика из школа, него ли све лажи које су о Србима испричали антиСрби. Нама су потребни Потези. Мали, велики, али потези који освајају терен и праве позицију сљедећим потезима.
Сви наши суграђани воде своје јавне и тајне политике и дипломатије. По узору на школу Пацифика, јавно су грађани, интимно и тајно су, како је и ваљасто, националисти. Ми смо и јавно и тајно националисти. Пркос доживљавамо као да је циљ, без обзира на учинак. Башкаримо се у Протекторату као безбрижни купач у сливу крокодила. На тај начин се изопштавамо из свих јавних и тајних дипломатија и све смо даље од голог опстанка.
Да крипто – дипломатија није једина политичка и историјска истина, не би се поруке размјењивале са ознаком строго повјерљивих писама, не би се архиви отварали након сто година, не би нам агенти – режимски историчари рециклирали историју. Јавне расправе су ситна забављања за широке народне масе. Глобално село, односно латинизација свијета захтијева позорног и активног Србина. Али и дјелатног. У тренутку дјелатног. Проскрибована шала: „Мисли глобално, дјелај локално (национално)!“, била је смијешна само Србима. А итекако јасна лицемјерним сапатницима. Срби се ваљда гаде да неко добро ураде тајно! Можда је зор наша тужна судбина!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: