Санкције као огледало подела: Шта откривају мере према Додику, Вишковићу и Стевандићу
Најаве и увођење санкција функционерима Републике Српске од стране Пољске и Литваније само су последњи у низу потеза који откривају све дубље пукотине унутар Европске уније и ширу геополитичку слику поделе унутар Запада. Иза ових потеза многи виде утицај структура које се често повезују са тзв. „дубоком државом“ – паралелним механизмом моћи који делује мимо званичних демократских институција.
Оно што додатно привлачи пажњу јесте синхронизованост ових мера – Литванија је санкције увела одмах након Пољске, што указује на унапред припремљену стратегију. Санкционисани су председник Републике Српске Милорад Додик, председник владе Радован Вишковић и председник Народне скупштине Српске Ненад Стевандић.
Правници и аналитичари сматрају да ове санкције немају практичан ефекат уколико се не односе на земље са којима званичници Српске имају директну сарадњу, али да симболички имају тежину – посебно у контексту покушаја дисциплиновања политичких актера који се не уклапају у доминантну спољнополитичку линију ЕУ и НАТО савеза.
Адвокат и посланик Бранко Лукић истиче да овакав приступ одражава стратегију која не трпи алтернативна партнерства, пре свега у односу на Русију. По његовом мишљењу, санкције представљају поруку не само према Додику, већ свакоме ко показује отпор глобалној хегемонији и одступа од диктираних политика.
С друге стране, професор Предраг Ћеранић, декан Факултета безбедносних наука у Бањалуци, наглашава да је сам чин индивидуалног санкционисања унутар ЕУ јасан показатељ да унутрашње јединство више није извесно. Он подсећа да све чешће земље чланице не наступају колективно већ воде сопствену, често супротстављену политику у односу на централне институције Уније.
Иако су Додик и сарадници већ под санкцијама САД, Велике Британије, Немачке и Аустрије, њихови политички контакти са Мађарском и другим земљама указују на то да није читава ЕУ јединствена у ставу према Републици Српској.
Лукић сматра да је политика дубоке државе, која се раније остваривала из Вашингтона, сада нашла оперативни простор у одређеним земљама Источне Европе, које се често карактеришу као русофобне. „Циљ је да се свака веза са Русијом представи као претња, и да се кажњава и најмање одступање од наметнутог курса“, упозорава он.
