У оном легендарном бијелом дресу са “Соко штарк” рекламом, играч са бројем 10 је убацио 9 тројки и имао само шест промашаја од укупно 27 шутева из игре и са пенала, тог дана против Литваније.
Александар Ђорђевић; фото: Профимедиа
Заустављање у мјесту после пуног трка. Скок у вис и ротација читавог тијела око сопствене осе, око које се окреће на стотине исколачених очију. Правилан избачај. Крај.
Када је Светислав Пешић у ловачком дому на Старој планини окупљао најталентованију дјецу Југославије, а испоставиће се касније и најталентованију европску генерацију у историји, он је имао план. Професор Каралејић, доктори, карантин, природа, све је било усмјерено на то да се створи квалитетан тим. А тима нема без капитена. И већ је тада Кари, сада већ доказани носилац еполете највећег лисца европске кошарке, показао да умије да направи прави избор у правом тренутку.
Капитен тима који ће путовати у Бормио био је Александар Ђорђевић. Син старог београдског тренера, правог кошаркашког занатлије и пргави мангуп са београдског асфалта.
На полувремену финалне утакмице Свјетског првенства у Бормију против Сједињених Америчких Држава, Ђорђевић је љутит викао на саиграче, покушавао да их покрене, да спријечи да вишегодишњи рад падне у сјенку једног лошег наступа.
И можда то није било пресудно, али је Југославија на крају побиједила САД и постала првак свијета.
У сениорској конкуренцији, он је то поновио 1998. године, али је у међувремену урадио све оно по чему га препознају сви, у бермудском троуглу Бадалона – Загреб – Виљнус. И због чега је у својој земљи вољен до обожавања.
Прво је било оно финале Купа европских шампиона. И оних неколико тренутака у којима је коментатор заћутао. Ђорђевић добија лопту са чеоне линије, залијеће се ка кошу… “Три поена, вријеме је истекло, време је истекло”, узвикивао је коментатор након Ђорђевићевог поготка.
Партизан је постао шампион Европе и тако је Југославија двије године заредом, упркос свим друштвеним недаћама имала разлог да се радује.
После су дошле санкције и социјални проблеми били су само већи. И поново је кошарка пружила утјеху. Први пут после санкција, Југославија је наступала на неком великом такмичењу и дошла је до финала. Упркос упаљачима са трибина, упркос притиску, из ината. У финалу тог Европског првенства на другој страни је била најјача Литванија у историји, а те вечери је балтичкој репрезентацији на руку ишло то што је Марчуљонис убацио 32 поена. Није им баш на руку ишло то што је Ђорђевић убацио 41.
У оном легендарном бијелом дресу са “Соко штарк” рекламом, играч са бројем 10 је убацио 9 тројки и имао само шест промашаја од укупно 27 шутева из игре и са пенала, тог дана.
На крају је дошло оно што са можда и највише препричава иако је резултатски било најмање значајно. Барем када су у питању спортска постигнућа. У дуелу Југославије и Хрватске на Европском првенству у Шпанији, баш у Бадалони, граду из ког је Хувентуд дошао на финале КЕШ-а да га Ђорђевић унесрећи, поново је виђен трк ка противничком кошу у посљедњим секундама. И поново је коментатор био егзалтиран. Једино Ђорђевић више није имао косу.
Премотајте филм много година унапријед.
<
Више се за припреме не користе забачени ловачки домови и степеница на игманској ски-скакаоници, али је као и Кари некада, Ђорђевић неколико година уложио себе у добро испланиран рад са једном од најбољих генерацији наше кошарке.
Замислите сада полувријеме и заостатак “Орлова” за, рецимо, Сједињеним Америчким Државама. Замислите како Ђорђевић љутито виче на своје играче у жељи да их тргне и мотивише. Исти онај дјечак из Бормија. Замислите како успијевају да се врате и како им је за посљедњи напад остало само неколико секунди. Постоји ли ико ко не би нацртао акцију баш за селектора? Овога пута, он ће, тај носилац еполете за ексклузивног власника Фортуне, нацртати за неког другог добро познату акцију.
Трк ка кошу, заустављање у мјесту, ротација око своје осе, око које ће се окретати и Ђорђевићеве исколачене очи. Правилан избачај и крај.
