Пише: проф. др Драган Копривица:
Задивљује степен дволичности и већ традиционално лицемјерје Демократске
Партије Специјалиста за мућке и преваре, која од свог пораза 2020. користи маске
увријеђених праведника. И притом, након своје нечасне владавине, одлучно креће
у борбу за част Црне Горе, коју су скоро три деценије извргавали руглу без
преседана у историји ове државе.
Стога, посебно у Парламенту, увијек дјелује отужно кад се нико други,
него управо представници оних, који су обрукали Црну Гору као црну европску
тачку удруге мафије, полиције и судства, нерасвијетљених убистава новинара и
многих с ову и ону страну закона – кад се управо они бусају у прса како ће
вратити Црну Гору на пут правде и поштења.
Дакле, у питању је лицемјерна, провидна замјена теза, уз корисну
амнезију око свега онога што су направили Црној Гори брукајући је пред
свијетом и вијеком.
Али вас представници бившег режима, који је превозио бијели прах као обичан
кромпир или лубенице, гледају зачуђено што вам уопште и пада на памет да баш
њих прозивате за било шта од прије, јер, напросто, то прије се – не важи. И зато га
треба под хитно заборавити.
Они су сад опет они млади, лијепи и способни, уз мимикријско увођење
нових младих лица, иза којих стоје стара дволична, а и једни и други вољни да
преузму власт. А притом се тобож и не сјећивају оне мудре поруке Владике
Данила из „Горског вијенца“: „Спуштавах се ја на ваше уже…“
А кад Европа инсистира да се расвијетли мрачно насљеђе путева корупције,
шверца, мита, непотизма и осталих тековина ДПС-а, они се, наводно, чудом чуде,
праве да нијесу одавде, питајући се о чему то уопште и збори та Европа.
Зато се пред бивше поставља јасан проблем: да су бар једном током своје
мафијашке владавине дали критички осврт на криминалне токове, па да им човјек и
повјерује. Али се у њихово доба често правила практична комбинација да се није
знало ко је криминалац, а ко полицајац. Ко пријеподне брани закон, ко поподне
ради против закона.
Али су они на све то ћутали и плутали чудећи се како их тадашња мрска
опозиција као, наравно, „непријатељ европске Црне Горе“, прозива за ово, оно,
за све што их је и Европа прозивала, па је постојала „основана сумња“ да су
тадашњи опозиционари направили неки тајни дил с Европом.
***
А који степен безочних замјена теза показују господа отписани,
гротескни примјер је лов на тобожње кривце за њихове лоше правце.
Тако су пронашли „спасоносно“ рјешење да за сав суноврат Црне Горе,
који су организовано правили са организованим криминалом, окриве Андрију
Мандића. И то на дневној основи…
Па, кад већ нијесу правили никакве омразе између своје власти и мафије,
сад „играју“ на старим подјелама, управо у маниру како су и владали три деценије,
које су нам појели скакавци бившег режима.
Кад већ тада нијесу сучељавали ововремене поштене грађане и криминалце,
сад се сјетили да пробуде сјенке прошлости кроз приче о партизанима и четницима, и
да таргетирају Андрију Мандића као дежурног кривца за све.
Андрија Мандић им је посебно крив што је, у духу ријечи и дјела Светог
Петра Цетињског, упутио миротворачку поруку свима у Црној Гори да је дошло
вријеме мирења… Да је помирење основа магистралног пута ове државе ка
Европској унији. Да не можемо посвађани у ЕУ…
Али је бившима профитабилније да одржавају старе подјеле, и да у потомцима
једних и других траже ратне злочинце, што је ван сваке памети.
Притом, идеја о помирењу, отписанима би једино пасовала ако би некако
дошли на власт, па да се помире са својим повратком у фотеље и привилегије.
Интересантно је и како се Андрија Мандић својим људским манирима
показао у парламенту, и нехотично блокирајући агресију фрустрираних. Они га у
острашћеним дискусијама нападну грубо и простачки, а он им одговори културно и
људски. Они га онда опет прозову пуни буке и бијеса, а Мандић им опет
одговори уљудно без трунке мржње и острашћености.
Након тога, перјанице опозиције остају збуњене не знајући како уопште
одговорити на мирну људску ријеч, неострашћену и добронамјерну. Па никако да
дигну тензије, у знак фрустрације што више нијесу на власти.
Тако је Мандић, због својих људских манира, и даље нерјешива енигма за
агресивце из опозиционих клупа.
Узгред речено, аутор овог текста се васпитао на партизанској традицији,
коју није промијенио, али је свјестан и чињенице да је Путин помирио велику Русију
мирењем црвених и бијелих.
Али то свађалицама бившег режима код нас не одговара, јер шта би оне онда
и радиле кад би престале да барјаче, кад би се постигао потребни консензус на путу
за Европу. Остале би кратких рукава, без текста и снаге јавног наступа који
глуме кроз буку и бијес у борби за спас Црне Горе, која се од њих једва спасила.
Сукобљавати унуке партизана и четника у Црној Гори данас, то је ствар
провидног политичког профита, што неће уродити плодом, осим што ће изазвати буру
у чаши воде. Али, шта је, ту је, они који су на завадама владали три деценије, сад
лако не испуштају опробани рецепт.
А поред Мандића је у Парламенту и Милан Кнежевић, који тако реплицира
опозицији да она редовно остаје кратких рукава, али, љето је, па јој кратки рукави
боље пасују.
Дакле, да су се бивши током три деценије бар једном побунили против
криминала, па да им се данас нешто и повјерује. Али, врана врани очи не вади, а
удруга је удруга. Која је некад функционисала беспријекорно, али је данас друга
пјесма, посебно због тога што су многи пропјевали, а слиједе и други у отварању
Пандорине кутије. Црна Гора мора напријед, па њени кочничари нек мало прикоче.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
