Прошлог викенда у београдском Сава центру одржан је четврти по реду сабор братства Милићевића. Из читавог свијета у главни град Србије стигло је више од седам стотина потомака легендарног хајдучког и ускочког вође Милића Барјактара.
Како је и планирано, окупљање Милићевића почело је у суботу у јутарњим сатима у порти београдске Саборне цркве, гдје је служен парастос свим преминулим члановима ове велике и познате породице, а у подне је сабор званично отварен свечаном академијом у Сава центру, да би поподне услиједило дружење братственика на заједничком свечаном ручку.
„Као и на минулим саборима, упознао сам пуно рођака и братственика са којима желим да задржим трајну везу и комуникацију“ – усхићено говори Драган Гаги Милићевић, који је на сабор стигао из Косовске Митровице, гдје живи са породицом. Историја лозе Милића Барјактара, јунака из народне пјесме, јесте уствари слика цјелокупне српске судбине.
Животописи Милићевића су приче о вјековима, о борби и сеобама у потрази за бољим животом. Потреба да се изданци легендарног јунака окупљају, боље упознају и учврсте своје рођачке и братственичке односе, довела је до првог окупљања Милићевића из цијелог свијета 2001. у Билећи, крај темеља куле епског јунака Милића Властелиновића, познатијег као Барјактар.
Над сјенима праоца који је у 17. вијеку с ускоцима и хајдуцима Баја Пивљанина, Вука Мандушића и Стојана Јанковића ратовао “за крст часни и слободу златну” против османлија, састали су се тако донедавно жестоко подијељени подијељени Срби, љути идеолошки противници, потомци партизана и четника. На парастосу прецима стајали су у тишини осиротели српски Југословени, који су у крвавом грађанском рату остали без своје илузије, уз некадашње сироте српске гастарбајтере који су постали успјешни грађани капиталистичког свијета. Раме уз раме стајали су потомци Милићевића који су почетком вијека дошли у устаничку Србију, они који су као добровољци добијали послије Првог свјетског рата земљу у Војводини и на Косову и Метохији, све до Милићевића, који су у Осмој офанзиви пресељавани у Банат – присјећа се у разговору са репортером „Дана“ Драган Милићевић првог сабора, док у исто вријеме, на четврто окупљање у Сава центар пристижу бројни потомци Милића Барјактара из Србије, Западне Европе, Аустралије, Канаде, САД, али и Црне Горе, Македоније, Републике Српске…
„Сагласили смо се да саборе одржавамо сваке пете године, да одамо почаст прецима и учинимо нешто добро за потомке “, каже наш саговорник. Драганов братственик из организационог одбора сабора, Светислав Милићевић констатује како су Милићевићи схватили да их је вјековима, у добру и злу, одржао само принцип “све за образ, а образ ни за шта“, као и очување свијести да су Срби који морају бити достојни предака.
Дружење Милићевића у Сава центру пратило је конституисање новог руководства Сабора, а потом и културно-умјетнички програм, у оквиру којег су наступили глумци Народног позоришта из Београда, изведен је позоришни комад „Последња песма“ (живот Јована Дучића), а својих пет минута имали су хор и гуслари Основне школе „Милан Ђ.Милићевић“, трубачки оркестар Петра Милићевића и филклорни ансамбли. Један од наредних сабора овог братства, по ријечима Драгана Милићевића, одржаће се на Косову и Метохији, што је управо његова жеља и предлог.
„Колико год је тешко данас причати о јужној покрајини државе Србије због општег безнађа у коме се она налази, ми Милићевићи, једнако као и сва друга српска братства којима је до части, завјета предака, до очувања историје и свједочења истине о српском Јерусалиму, Косово и Метохију уздижемо на пијадестал свих вриједности српског народа, и тај дио најсветије и најважније српске територије за нас и наше потомке ће увијек представљати нешто највредније што смо имали и имамо. Једнако као што је Косово била светиња и за наше претке, међу којима су многи животе положили не одричући се Цара Лазара, Обилића и браће Југовића“, истиче Драган. Пуна утисака са сабора Милићевића, у Косовску Митровицу враћа се и Драганова супруга Мирјана Милићевић, по роду Арсић.Каже да је срећна што јој супруг потиче из, како се још једном увјерила, великог и часног братства, и што им дјеца имају на кога бити поносна.
Поносни су изданци овог братства на своје знамените јунаке и устанике као што је војвода Глигор Милићевић, али и непознате хероје какав је био Обрен из Звјерина, кога Американци назваше О’Брајен. Потомак хајдука желио је у аустријско вријеме да постане жандар и прошао је с најбољим успјехом све физичке тестове и руковање оружјем, јер је породица те вјештине „тренирала“ вјековима ратујући с Османлијама.
Ипак, Обрен није могао да добије посао јер је био неписмен, па се с укрцао на лађу за Америку с другим српским. Радећи најтеже послове, сакупио је новца да купи имањце у сувој Аризони и почне да се бави сточарством. Навикнут да се бори са сушом у родној Херцеговини, Обрен је почео да копа цистјерну, а из земље је шикнула нафта. Буквално преко ноћи је постао богаташ који је привукао пажњу новинара. Један му је рекао “Господине О’Брајен, ви сте, иако неписмен, постали један од најбогатијих грађана Аризоне. Шта бисте тек били да сте писмени”. Обрен му је лаконски одговорио: “Жандар у Билећи”.
Тај исти Обрен је на позив Србије у Првом свјетском рату оставио све богатство, у крцао се поново на лађу и дошао као добровољац у српску војску. Погинуо је на Солунском фронту, а његово име може се наћи на једној од плоча костурнице.
Без мрље на образу
Драган подсјећа да је било и другачијих јунака и чувара части, какав је био Тодор Милићевић, предводник једне од нововјековних сеоба.
„Пошто је ослобођено наше Косово, након Првог свјетског рата, он је ријешио да поведе породицу у непознату митску отаџбину, о којој је слушао у јуначким пјесмама. Потом је платио добошара који је данима ишао Билећом „галамећи“ да се Тодор сели на Косово и позива све којима је нешто дужан да се раздужи. Тодор је поштовао завјет да не сме да остави мрљу на имену, јер вода све пере осим црног образа. Тај нас је завјет одржао“ – наводи Драган Милићевић.
Спартанци
Према породичној анегдоти Милићевића, својевремено је отац послао два сина из херцеговачког крша у школу у Београд, а трећем рекао: “Ти си најпаметнији и мораш да останеш, да одржиш кућу”. То говори о спартанским условима у којима су Милићевићи вјековима опстајали и калили се. Зато су вјерују, и успјели да опстану на све четири стране свијета .
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
