Са пута по Персији

Након два претходна путовања у Иран, када сам имао могућност да видим само Техеран, прошле недеље сам могао да посетим још два града и да путујем кроз велике иранске пустиње. Колега Стеван Гајић и ја, као једини из Европе, позвани смо да учествујемо у великом пројекту који су Иранци иницирали, а који носи назив „Источно схватање људских права“.

Као почетни корак, одржана је велика међународна конференција под истим називом на којој су учествовали научници из преко двадесет земаља. Ово шестодневно путовање било је одлична прилика да упознамо сјајне људе, научимо пуно, видимо неке неописиве лепоте, сретнемо се са старим пријатељима и заиста оплеменимо себе на разне начине. Но, будући да је читав пројекат крајње интересантан и да се дешава у врло важном тренутку по свет и сам Иран, део свега тога ћу поделити са уваженим читаоцима.

Иран, осим што је више од 35 година под санкцијама, има велике проблеме са разним западним земљама и структурама кад су у питању људска права. Најчешће прозивке долазе подједнако у вези са питањем атомске енергије и питањем људских права.

Као и многе друге државе и Иран има стандардни проблем са такозваним међународним организацијама за људска права попут Комитета УН за људска права. Овакве организације које су потпуно под контролом корпорација, глобалиста и њихових агената утицаја, врше константну злоупотребу своје позиције и упућују велики притисак на неевропске земље тражећи од њих да спроводе промене у правцу прихватања ЛГБТ и феминистичке агенде, укидања смртне казне и свега онога што је Савет Европе наметнуо европским државама. На то, наравно, немају никакво право, нити је то у складу са Универзалном декларацијом о људским правима.

Питање људских права

Ствари су се знатно погоршале прошле године када је Иран ушао у озбиљан клинч са Немачком, а преко тога и са ЕУ и разним другим европским структурама. Наиме у октобру су органи Ирана извршили смртну казну над Џамшидом Шармадијем, дисидентом са дуплим, немачким држављанством и пасошем, кога су ирански специјалци отели док се налазио у Дубаију и прокријумчарили у Техеран. Њега је Иран кривио за учешће у терористичком чину 2008. године, због чега је осуђен на смртну казну.

Иран није званично објавио где и како је ухватио Шармадија, него је његова породица о томе обавестила јавност. У сваком случају овде се отворило неколико важних питања. Најпре видело се да су и Иранци, слично као Британци, Американци, Израелци или Руси почели да примењују отмице или егзекуције радикалних политичких противника по другим земљама. Претходни важан случај је погубљење активисте Зама, кога су ухватили 2017. на путу ка Карбали.

Друго, отварају се проблеми јурисдикције над лицима која имају двојно држављанство. Иран сматра да има пуно право да примењује смртну казну у односу на оне које судови осуде за адекватна дела, док се Европљани генерално боре против ње, а посебно одричу јурисдикцију над својим држављанима.

Они оптужују Иранце да се ради искључиво о елиминацији популарних дисидената, и да наводно немају доказе да су ови починили кривична дела. О свему томе смо директно слушали од доктора Ганеиа из њихове администрације, који је лично учествовао у раду Комитета за људска права УН и који је изванредно информисан о, на пример, проблемима које у Европи имамо са Истанбулском декларацијом.

Трећи ниво приче је наравно чињеница да савремено, глобалистичко, егоистичко и хедонистичко (они би рекли западно) виђење људских права, у коме се човек најпре своди на секс и потрошњу, изазива све веће нелагодности код источних, традиционално усмерених друштава. У тој насилној политичкој агенди нема места за оно што је њима најважније, заједницу, породицу, веру, патриотизам и колектив.

Отуд се код Иранаца родила идеја да се отвори прича о људским правима из источне перспективе, како би се потражила и понудила алтернативна визија људских права и повела борба против западне инструментализације ове синтагме, односно оног што сам, на трагу Карла Шмита, назвао политиком људских права. Конференција на којој смо учествовали замишљена је као иницирање шире платформе са секретаријатом, часописом и другим облицима, све зарад промоције источног, алтернативног виђења људских права.

Другачији поглед

Церемонију отварања у фасцинантном здању Организације за исламску културу и комуникацију преносила је државна телевизија, а учествовао је велики број високих званица. Ова организација је била главни организатор, заједно са Универзитетом из Кома, Бакир ал Улум.

Након два дана у Техерану, рад смо наставили у Кому, по панелима који су били посвећени појединим сегментима материје људских права. Конференција је ту и окончана, да бисмо последњих дан и по пута провели у неописивом Исфахану. У низу сусрета са регионалним и локалним политичким и верским лидерима, засадили смо дрвеће пријатељства.

Љубазни домаћини изванредно су одрадили логистику и сакупили изванредну екипу стручњака, састављену углавном од универзитетских професора. Упознали смо неке заиста врхунске мислиоце из Јужне Кореје, Пакистана, Индије, Малезије, Индонезије, те двојицу сјајних професора из Ирака, одличног господина из Керата у Авганистану, итд.

О другачијем виђењу људских права говори то што је из Уганде дошао Асуман Басаливра, доктор наука и лидер политичке партије који је у парламенту предложио закон којим је хомосексуализам криминализован у овој земљи. Основна порука је управо била да сваки народ има право да сам одлучује о томе које су његове цивлизацијске вредности и шта све на основу тога спада у корпус заштићених људских права.

Но, осим радног дела, учесници су добили прилику да виде и упознају три потпуно различита универзума преко ових градова. Техеран је огромна престоница, микс богатије урбане буржоазије са севера и конзервативније сиротиње са југа. Већ овде се види да све већи број жена иде без покривања главе и да је почео талас женске еманципације. Иначе домаћинима је питање положаја жена изузетно важно, желе да покажу огромну улогу коју жене имају у иранском друштву и постоји свест да мора да дође до постепене модификације одређених друштвених правила.

Ком је наравно чудесно духовно и универзитетско средиште шиитског ислама. Уз Карбалу ово је највеће светилиште и сматра се светим градом. У центру доминира огроман комплекс Фатиминог храма чија је лепота заиста неописива. Имали смо срећу да га посетимо на дан верског празника, што је додатно ојачало велику духовну и молитвену снагу коју осетите у том храму.

Осим нашег Бакир ал Улума, ту је и познати универзитет Ал Мустафа који је сада под западним санкцијама. Ту су и женски универзитети и наравно велики број џамија. Посетили смо и посебно гробље шехида, мученика за веру који овде имају изузетан статус. По улицама се виде њихови портрети, одаје им се огромна почаст, а Касем Сулејмани има култни статус.

Цивилизацијска свест

Исфахан, који се налази на три сата вожње, представља опет потпуно други универзум. Највише подсећа на Андалузију, иако није на мору. Огромна река са предивним мостовима, споменицима исламске архитектуре, чини га једним од најзеленијих градова које сам видео.

Са обе стране реке су велики појасеви где се у петак пре подне (што је код њих викенд), могу видети хиљаде људи који се баве спортовима, пикникују, друже се и уживају. Ова древна престоница Сафавида позната је по мајсторима старих заната и има један од најлепших базара на свету. Многе наше цркве снабдевају се одатле. Народ је јако леп и господствен, нико вас не цима, врло су отворени и жељни да вам помогну на сваком кораку. Апсолутно је безбедно свуда.

Ово је далеко либералнија и опуштенија средина, много девојака иде непокривено, веома се води рачуна о облачењу и естетици. Увече је живо као на грчким монденским острвима у летњој сезони. Момак са гитаром и његов друг певач седну у парк на клупу и ту се окупи педесет до сто људи који певају савремене хитове. Иначе, кожа, одећа и слаткиши попут геза и сохана су врхунског квалитета, а овде се продаје најбољи шафран на свету.

У центру града је огромни Хешт Бехешт парк са палатом, а онда излазите на невероватан комплекс Али капу палате са Шаховом џамијом и џамијом Шеика Лотфолаха. Цареви су са балкона гледали утакмице полоа на месту где се сада налази огроман базен. Све је пуно људи. Заиста је тешко не заљубити се у овај град, о чему је још Зуко Џумхур с правом писао.

За крај, поменимо да нико нигде није било шта причао о претњама бомбардовањем, преговорима са Американцима и актуелној напетој политичкој ситуацији у региону. По томе се истински види постојање свести о дужини цивилизацијског трајања, у коме се све ово схвата као ситна епизода у хиљадугодишњем непрекинутом развоју једне империје…

Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард