Сa окраћелим ногавицама

Нема смисла некоме општину, а некоме смеће. Муслиманима општину – Србима смеће. Петњичке муслимане частити ошптином, а Васове воде – смећем. Смеће изручити у име. Васу Васојевићу – заједно са Лијешом и Вуксаном – лакше је било тамновати у Скадру, него бити на слободи во времја смећара. Васојевићи су протјерали смећаре, казнили, разоружали смеће, и почистили их баш њиховим метлама. Послије боја нарочито крвавијех гаћа бијаху слуге смећара. Спискови, листине смећара који наносе имена оних чију су мртву душу купили, заиста је литература смећа. Заиста од ових редова о смећу не пати само хартија. Заиста, смећарима на власти не би се могло покудити само тај однос према Србима. Односи се успостављају на свим нивоима, са политичким стилом на врху шлага. С тим, што на врху, уместо јагоде, налазимо тикву. У таквој дијалектичкој доктрини, често, и синоним може да постане топоним. Тако је било све до јуче кад су ослобођене Васове воде. Васо Васојевић није ни слутио да ће морати и скрштене руке испод земље да развеже, и још једном да ископа мач. Тако барјактари смећара на власти нису ни сањали да ће у Васове шуме набасати на правог вука. У Васовим шумама и овца има своје право. У овој пустопашици, уместо хлаба и соли,  власт је вазда у торбицама носила спискове. Некад су то били комунистички џелати, данас смећари који купују душе. Има једно питање: шта мирис осећа кад се сретне с носем. Има и једно лакше: шта мирис осећа кад се сретне с носем смећара на власти. За смећаре на власти питање и под а): има ли смеће специфичну тежину. А ако има, колика је? Добро, три и три су шест, али зашто. И шта је одговор ако нема питања. Нема смећара да не воли месечину. То иде једно уз друго. Но, како се зове месечина на Месцу. Е, то не знају ни овдашњи смећари. Душа смећара (смећара којега сенчимо у тексту), може се сазнати и експерименталним путем. Код сличних професија метода и пут су једно те исто. Има професија – додуше мало – које су сушто одвајање од самог себе.

Кад је укапирао да нема одговора, писац из Улциња, поднео је осравку на место саветника предсједника С. Неко каже да је поднео оставку и ради ишијаса. Па ипак није него ради себе. А ако хоћете да верујете да је смећа ради, нека вам буде смеће. Да поставимо и једно апсолутно немогиће питање: да ли је, негде, у петњичким пространствима, било, можда, места за смеће из Берана. Или на Али-пашиним изворима. Или се и тамо спојило рурално и урбано, баш као у Швици. Васојевићи су требали у сто смећара натоварити васколико смеће од Лимске долине, и протерати га у Петњицу. Подозревам да се идеја о кипању смећа на Васове воде, залегла иза петњићких спуштеним фитражица (завјесица). Уосталом, у санџацима ниједна варошица, касабица и томе слично, уопште, нема   сметларнике, или, како се каже – депоније, дестинације смећа. Шта ће им, кад, углавном, смеће бацају около. Кроз прозор. У мрвту јесен, кад утихне поводањ, кањон Лима пробехара смећем. Да кажемо и то – мада није везано за главну идеју текста – смећари уопште не носе доње гаће. Драгоцени део неразвијене душе не трпи доње гаће. А што се тиче ногавица, по правилу се ради о окраћелим. Зашто. Можда из религиозних разлога. Тако сенчимо екстремно – религиозног. Имате, дакле, окраћелу ногавицу, белу цеваницу, а доле, и лети, вазда чизму. Црну чизму и  белу пертлу. Да ли се опис имало свиђа списатељу из Улциња који је пондео оставку, који више није хтео да се ака са политиком. Ако се акао, али где је изакао. Кад је најбољи део себе уградио у књижевност, какав је остатак. Остатак у који улази и део мандата саветника. Не умем уверљиво описати воду која тече, или грану која бехара, али верујем у извесну уверљивост ове слике. Мислим на типа са окраћелим ногавицама и баканџама. Дашта, погађате, сенчили смо вехабију.

Неко је рекао да се Макијавели најбоље чита у затвору. Појма немам зашто. Али ево једног размишљања, давнашњег, о затвору: у затвору се не настављају приче од напоље. Сем у случају нарко-дилера. Знате на кога се мисли. Уопште узев, постоји ли иједан политичар у региону који тако срља у прикупљању народног блага. Баш на истога мислимо. Да ли је ама баш све умрежено: и смећари, и дилери, и вехабије. Има један који је кренуо да се ака са њима. Ако, опет на истога мислимо. Ако налазите једно питање општег менталног склопа, нисте џаба читали.

Почне у уху а заврши у џепу. Толико и о хунанистичком покрету истресања смећа у извор. Чекамо пролеће у Подгорици. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: