Ракетне јединице копнених снага Русије завршавају процес обнављања наоружања системима „Искандер М“. Ове комплексе је добила још једна ракетна бригада Западног војног округа. Неки војни експерти сматрају да се ненуклеарни „Искандер“ по могућностима може упоредити с нуклеарним оружјем.

Изградњом ракетног система „Искандер М“ ријешено је неколико прилично револуционих задатака, пише војни експерт Дмитриј Корњев. Он прецизира да је створен комплекс који гарантовано погађа посебно важне циљеве са двије ракете. Те ракете се активирају са исте лансирне рампе. Уз то, комплекс мора бити способан да користи ракете разних типова. Најзад, комплекс треба да постане основна ударна компонента обавештајно-ударног система који би осигуравао да се наноси удар по циљевима које открију обавјештајне службе.

Шта омогућава оружаним снагама да реше ове задатке?

Превазиђене ракете „Тачка“

Крајем 1970-их година руска војска у склопу СССР-а била је опремљена са два главна ракетна система: већ потпуно застарјелим оперативно-тактичким комплексом 9К72 „Елбрус“, познатијим као балистичка ракета „Скад“, и у том тренутку релативно савременим ракетним тактичким комплексом „Тачка“.

Карактеристика комплекса „Тачка“ је била знатно већа аутономија — лансиране рампе нису захтијевале велики број машина и агрегата, који су били дио борбене опреме старих ракетних система типа 97К2. Лансирана рампа комплекса „Тачка“, по добијању координата циља, самостално је нишанила ракету.

Након лансирања, рампа је одмах могла да напусти мјесто са ког је отворена ватра. То је постало могуће захваљујући употреби компактне ракете малих димензија на чврсто гориво, као и због савремене опреме за навођење ракете.

Постоји један минус: „Тачка“ је имала кратак домет (до 70 километара у првим верзијама) и релативно слабу бојеву главу. Комплекс „Тачка“ би могао да надокнади малу снагу бојеве главе употребом нуклеарне бојеве главе, али ово би у потпуности онемогућило употребу ракета у сукобима мањих размјера.

Двије ракете за два циља

На крају је одлучено да се изгради ракетни комплекс, чија би лансирана рампа могла да носи не само једну, већ двије ракете. Те ракете је требало да буду снажније по својим ударним способностима, и способне да ријеше задатке не само на тактичком домету (до 150 км), већ и на оперативно тактичкој дубини одбране противника (до 300-500 км).

Ово је требало да гарантује уништење скоро свих циљева, чак и без употребе нуклеарних бојевих глава. Поред тога, руски научници су радили на повећању ефикасности комплекса, не само путем смањења броја потребних помоћних механизама и агрегата, већ и употребом напредније опреме за циљање ракета и дигиталних система за пренос информација.

У почетку је планирано организовање акција са извиђачким авионом М-55, који је требало да уочи циљ у дубоком залеђу противника и да дâ циљне ознаке новим ракетним комплексима „Искандер“, који су, са своје стране, морали одмах да погоде откривене циљеве. Такве могућности је имао комплекс још на почетку пројектовања, крајем 1980-их и почетком 1990-их.

Један погодак може да ријеши све

Крајем 1990-их обновљени комплекс „Искандер М“ је добио могућност да поред балистичких, примјењује и крстареће ракете. Штавише, ово би се могло обавити једном лансираном рампом, што значајно проширује сферу примјене новог вишенамјенског система.

На пример, крстареће ракете се могу употребити против бродова или за наношење максимално непримијетног удара, односно у условима када употреба балистичких ракета може бити откривена уз помоћ свемирских средстава непријатељске обавештајне службе, преноси Спутник.

Остаје да се дода да у савременим условима, уз одговарајућу опрему и софтвер, чак и један нишанџија кроз посебан терминал може преко сигурносног комуникационог канала, посматрајући циљ, да формира и пошаље лансираној рампи наредбу за употребу ракета.

Зашто? На примјер да уништи веома важан циљ, који се налази у погођеном подручју ракетног система. Један тако високо прецизни удар може да одлучи исход читаве операције или чак рата. И наравно, такве импресивне ненуклеарне способности „Искандера М“ су више него актуалне у ситуацији када стратешким нуклеарним снагама пријети, рецимо, управо распоређени систем противракетне одбране или носач авиона који би се неочекивано појавио близу обала Русије. На тај начин, ненуклеарни систем постаје средство стратешког одвраћања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: