Руски козак Олег Бровко снимио документарни филм о Србији

Пише: Ђорђе Бојанић, историчар

Град Ниш је имао прилику да угости козака из Кисловодска, са Кавказа, Олега Фомченков Бровкова Вјачославића, заменика атамана козачке општине „Светог Царевића Алексеја“, који је на пропутовању кроз Србију.

Олег Фомченков Бровко, је један од преводилаца књиге заједно са Гораном Геровцем „Српско-руски братски односи“ на руски језик, аутора Ђорђа Бојанића и Зорице Пелеш.

Захваљујући козаку Олегу, козацима из Кисловодска са Кавказа и Горану Геровцу, књига „СРПСКО-РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ“ аутора Ђорђа Бојанића и Зорице Пелеш… налази се у свим већим библиотекама у Русији и библиотеци РУСКЕ ДУМЕ.

Козак Олег је овај пут у нашу земљу стигао са разлогом, да камером забележи свој боравак и сними документарни филм о Србији и да презентује књигу „Српско-руски братски односи“на руски језик, аутора Ђорђа Бојанића и Зорице Пелеш. Промоција, која је организована у Руском Дому у Београду, 10. маја, била је величанствена.

Олегов главни домаћин била је Зорица Пелеш, публициста и биограф Проте Стеве Димитријевића.

Козак Олег учествовао је и у Маршу Бесмртног пука, носећи у рукама икону Светог Николаја Чудотворца, коју је касније даровао Храму Светог Саве на Врачару одмах после Марша.

У част доласка моштију Светог Николаја из Италије, на дар храму Светог Саве козак Олег је донео на поклон веома вредну освештану икону, у дуборезу, Светог Николаја Чудотворца, архиепископа мириклијског, с благословом протојереја Сергија Акименка, настојатеља храма Светог мученика Пантелејмона из Кисловодска, са Кавказа. Икону је Олег предао у руке патријарху српском Иринеју.

Након тога Бровков се састао и са амбасадором Руске Федерације у Србији Чепурином, коме је поклонио књигу „СРПСКО-РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ“ аутора Ђорђа Бојанића и Зорице Пелеш преведену на руски језик.

Олег: Мој се деда борио за ослобођење Београда

Олегов деда Степан Бровко се борио у ослобођењу Београда. Олег је положио венац за 973 Совјетска војника, који су дали животе за ослобођење наше земље и престонице. Такође, одао је почаст војницима Црвене армије у још неколико градова Србије, где су Руси гинули за ослобођење српских градова од стране Нациста.

Олегов прадеда са мајчине стране, Василиј Јаско, био је чувар докумената код цара Николаја. Како Олег каже, у Србију га је довело срце. У нашу земљу се „заљубио“ још као мали, док је упијао приче свог оца, такође официра, о доброти нашег народа и лепотама ових предела. Олег и поред обавеза у Козачкој заједници успео је да заврши два факултета, право и енергетику, а поред тога пасионирани је нумизматичар.

После обиласка Београда и Крагујевца, Олег је стигао у посету Нишу, где га је срдачно дочекао историчар Ђорђе Бојанић, који је и организовао његов долазак и боравак у некадашњој српској ратној престоници.

По доласку, Олег је прво обишао ОШ „Бубањски хероји“ у којој његов пријатељ Ђорђе Бојанић ради као наставник историје. Том приликом, уприличен је и пријем код директорке Верице Раденковић, разговор, обилазак школе и кабинета историје.

После тога уприличен је пријем код председника градске Општине Црвени Крст, Мирослава Милутиновића.

Следећа дестинација у обиласку Ниша, била је посета споменику погинулим Русима у Нишу, септембра 1944. године совјетска војска дошла је у Југославију.

„Уз помоћ ваздушних снага Совјетског савеза 14. октобра Народно-ослободилачка војска Југославије ослободила је град на Нишави. Међутим, на ослобођеној територији од Немаца, амерички авиони напали су колону војске Црвене Армије на путу Ниш-Алексинц. У том нападу погинула су 23 руска војника. Ове информације дуго су биле скриване од јавности, али 70 година касније они нису заборављени од стране својих потомака и Нишлија. За своју жртву добили су споменик испред логора ‘Црвени крст’ у Нишу,“ прича Ђорђе Бојанић.

Након обиласка логора „Црвени Крст“, где је са историјом овог страдалишта госта из Русије упознао директор Народног музеја Ненад Спасић и кустоси, Олег Бровков се са својим домаћинима упутио ка Ћеле кули и Чегру.

„Козак Олег је имао жељу и да обиђе РУСКО-СРПСКИ ХУМАНИТАРНИ ЦЕНТАР У НИШУ, тамо су нас срдачно дочекала руска браћа, примили нас срдачно где смо разговарали о текућим питањима и погледали презентацију. Са нама су били и представници из града. Дозвољено нам је и разгледање магацина и целог објекта уз фтографисање,“ истиче Бојанић и додаје:

„У организацији обиласка и пријема, велику подршку сам имао од градског одборника Бојана Маринковића, Ненада Станковића и директора Народног музеја Ненада Спасића. Са нама је био и председник удружења Српско-руског пријатељаства ‘Гроф Сава Владиславић’, Дејан Серафимовић.“

Козак са Кавказа после сто година враћа руску икону у Русију

Захваљујући Божијој промисли Олег је у Србији био и гост дивног српског домаћина Љубана Несванулице, у селу Горња Сабанта, покрај Крагујевца. Домаћин Љубан одвео га је прво у стари манастир Денковац, који је смештен у селу Велике Пчелице, у шумадијској епархији. Манастирски храм посвећен је Покрову Пресвете Богородице. У манастиру се налази свега пет монаха и један од њих, монах Силуан, потомак је руских емиграната. Његова бабушка је иначе била Рускиња и он се силно обрадовао свом руском брату Олегу.

Прави куриозитет је да се баш у овом манастиру чувала предивна икона Светог Јована Крститеља, коју су руске избеглице донеле у Србију пре сто година, након крваве Октобарске револуције. Монах Силуан годинама је сањао да ову икону врату у њену постојбину Русију, јер је сматрао да јој је тамо место. Ненаданим доласком младог козака Олега у манастир Денковац, тај давнашњи сан овог дивног монаха постао је стварност. Олег и његов домаћин Љубан, као и сниматељ Иван, који је камером бележио сваки Олегов корак на путу кроз Србију, нашли су се у чуду. Нису могли да верују да се прекрасна руска икона после сто година враћа у Матушку Русију и то као дар храму Светог Пантелејмона у Кисловодску и њеном настојатељу протојереју Сергију Акименку. На полеђини ове иконе, чија историја је чудесна, монах Силуан написао је дивну посвету.

Прича о овој икони, која је са својим домаћинима кренула на пут из раскошне Матушке Русије у непознато, равно пре сто година, никога не оставља равнодушним. Православна сестра Србија раширених руку је дочекала прекрасну икону и њене домаћине, који су живели безбрижно све до успостављања комунистичке власти у Србији. А онда су, након Резолуције ИБ, 1948.године, за многе руске емигранте у нашој земљи настали црни дани, па и за власнике ове дивне иконе. Почетком педесетих морали су да беже у западну Европу, остављајући за собом све што су имали, све, сем одеће на себи. Тако је њихова икона добила новог домаћина – српског, који се у страху од нове власти одлучио да је привремено узида у зид једног дела своје сеоске куће. После много година, када је кућа реновирана, потомци српског домаћина били су запањени видевши у зиду куће зазидану икону. Одлучили су тада да је поклоне манастиру Денковац, али су, попут монаха Силуана, сматрали да је њено место у Матушки Русији.

„Ево после сто година, док пишем ове редове, ова чудесна икона слетеће за сат времена у наручју младог козака Олега на московски аеродром, а одатле у његов вољени Кисловодск. Верујем да ће тада кренути и ново ходочашће на Кавказ, у походе чудесној икони Светог Јована Крститеља у граду Кисловодску,“ прича Зорица Пелеш.

„Док су боравили у Крагујевцу Олег и његови пријатељи упутили су се ка Варварину, на Варваринском пољу где се 1810. године 9000 српских устаника и 3000 Руса супроставило сили од 26000 Турака. Ова битка завршена је победом православне браће, а њиховим сенима се поклонио Бровков,“ прича Ђорђе Бојанић и додаје:

„Олег и Зорица Пелеш са пријатељима из Београда и Ниша били су моји гости на повечерју славе Свети Василије Острошки, где је Олег имао прилику да види како Срби славе славу. Била ми је велика част што је руски козак Олег био мој гост.“

Козак Олег и Зорица Пелеш са пријатељима из Београда, Мајом и Иваном Вучковић који су цео боравак забележили камером, су даље наставили пут ка Алексинцу, где их је сачекао мој колега проф. историје Зоран Стевановић, обишли су Делиград, цркву Свете Тројице у Адровцу, манастир Пресвете Богородице у Ђунису, манастир Свети Роман и техничку школу проте Стеве Димитријевића у Алексинцу.

Олег је 13. маја пун утисака и пуног срца напустио Србију и полетео ка родној Русији, са обимним материјалом за документарни филм о нашој Србији, који ускоро треба да угледа светло дана.

Надамо се да смо били добри домаћини, а Олегу и његовој козачкој општини „Свети Царевић Алексеј“, велико хвала на овим незаборавним данима.

До следећег виђења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: